Streljati sve Romanove!

Piše: Žika Srećković
ODMAH po povratku u Jekaterinburg, Isaj Gološćekin je upozorio komandanta Kuće od posebnog značaja Jakova Jurovskog da bivšeg cara treba likvidirati i da on treba da se za to pripremi. Dva dana kasnije, 12. jula, Gološćekin je naredio da se održi sednica Isplkoma Uralsovjeta gde je tu odluku trebalo samo formalizovati. Usvojena je jednoglasno.
Svi su znali da je za jedno takvo krupno političko pitanje bila neophodna saglasnost Moskve i da se obazrivi Gološćekin ne bi ni usudio da ga stavlja na dnevni red bez klimoglava Sverdlova i Lenjinovog odobrenja. On je na sastanku Ispolkoma prećutao da je takvu saglasnost dobio, ali je to saopštio najužem krugu svojih saradnika, članovima prezidijuma Uralsovjeta. Odluka koju je doneo Ispolkom odnosila se, međutim, samo na likvidaciju bivšeg cara, ali ne i njegove porodice. Ona je odmah posle donošenja nestala i do danas nije pronađena. Moguće i da je izgubljena prilikom paničnog boljševičkog bekstva iz grada pred naletom Kolčakove vojske, ili je, što je verovatnije, uništena pre toga. U odluci je stajalo i ko se zadužuje za egzekuciju, pa sumnja da se Jakov Jurovski postarao za njeno "iščeznuće" nije bez osnova.
IAKO je imao usmenu saglasnost Svedlova i Lenjina i pokriće u odluci Ispolkoma Uralsovjeta da se strelja bivši car, obazrivi Gološćekin je čekao na još jedan mig iz Moskve, u zvaničnoj formi. On je za dan egzekucije odredio 16. jul i sve je bilo spremno za izvršenje. Došao je i 15. jul, ali ne i nalog iz Moskve. Našavši se u panici, on je 15. jula, u 17.15 uputio telegram Zinovjevu, članu CK, u to vreme "crvenom gubernatoru" Petrograda, koji je bio upoznat sa kompletnim slučajem i delio mišljenje i Sverdlova i Gološćekina da bivšeg cara treba streljati bez ikakvog suđenja. Telegrafske veze sa Moskvom bile su u prekidu i Gološćkin je molio Zinovjeva da odmah prenese poruku Moskvi da "ono što je dogovoreno sa Filipom (konspirativno ime Isaja Gološćekina - prim. aut.) ne trpi odlaganje". A dogovor je bio, da podsetimo čitaoce, da se bivši car likvidira, ali samo ako Jekaterinburgu preti pad i opasnost da Nikolu Romanova iz zatvora izbave Kolčakovi vojnici. Grad u tom trenutku jeste bio ugrožen, ali ne u onoj meri u kojoj se Gološćekinu žurilo da što pre likvidira bivšeg cara i potom pobegne iz grada.
Odmah po prijemu poruke, Zinovjev je uputio telegram na adresu: "Moskva. Kremlj. Sverdlov. Kopija Lenjinu" u kojem je verno preneo Gološćekinov vapaj, uz upozorenje: "Ako je vaše mišljenje suprotno, odmah to prenesite Jekaterinburgu". Telegram koji je poslao Zinovjev primljen je u Moskvi u 21.22. On je sačuvan, ali ne i telegram kojim je Moskva obavestila Gološćekina da su SNK i VCIK, kojima su rukovodili Lenjin i Sverdlov, saglasni da se bivši car strelja. Nađen je, međutim, svedok koji je potvrdio da je poruka s takvom sadržinom upućena Gološćekinu u Jekaterinburg. Bio je to Aleksej Fjodorovič Akimov, nekadašnji član obezbeđenja Lenjina i Sverdlova, docnije docent na moskovskom Arhitektonskom fakultetu, koji je po naređenju Sverdlova lično odneo tu poruku do telegrafa, a zatim je tekst zajedno s trakom vratio nalogodavcu, jer je ovaj to izričito zahtevao.
PO PODNE 16. jula, u zgradi Uralske VČK sastao se u nepotpunom sastavu Oblasni sovjet Urala. Bio je to, preciznije rečeno, sastanak jekaterinburških moćnika koji su od samog početka insistirali, i u tome ostali dosledni do kraja, da se bivši car strelja bez suđenja. Na njemu su bili prisutni predsednik sovjetskih deputata Beloborodov, predsednik Oblasnog komiteta boljševika Safarov, vojni komesar Gološćekin, član Sovjeta Vojkov, predsednik oblasne političke policije ("čeke") Lukjanov i "čekista" i komandant Kuće od posebnog značaja Jurovski. Okupio ih je Gološćekin.
Prema sećanju jednog od učesnika, tada je bila odlučena i sudbina ostalih zatočenika u Kući od posebne važnosti. Predlog Jakova Jurovskog da se streljanja poštedi bolesni carević nije prihvaćen. Odbijen je i predlog da se poštede članovi posluge. Izuzet je jedino pomoćnik kuvara Leni Sednev, koji je u slobodnim časovima bio Aleksejev partner u igri. Bili su približno istih godina, a Sednev je imao vremena i na pretek, jer je zatočenicima dopremana hrana spolja, iz vojničkog kazana.
Gološćekin je dobio u Moskvi "mandat" da strelja samo bivšeg cara, neposredno uoči pada Jekaterinburga, kako ne bi pao u ruke Kolčakovim snagama, koje bi ga posle oslobađanja koristile kao moćno propagandno oruđe za mobilisanje masa u borbi protiv boljševika i, van svake sumnje, vratile na presto. Kolčak je bio jedini vojni komandant koji nije podržao Nikolinu abdikaciju.
Da li je Gološćekin, uz pomoć svojih jekaterinburških pajtaša, sam sebi proširio ovlašćenje ili je za streljanje i ostalih zatočenika u Kući od posebne važnosti naknadno dobio nečiju, i čiju, saglasnost iz Moskve, to se, najverovatnije, neke nikad saznati. Oni koji su ga dobro poznavali tvrdili su kasnije da on bez jednog takvog miga nikad ne bi preuzeo na sebe toliku odgovornost.
Mnoge odluke u to vreme donete su u hodu i saopštavane su usmeno. Sačuvan je veoma mali broj pisanih tragova. To važi i za telegrame, uz čiju je pomoć "centrala" najčešće opštila sa udaljenim provincijama, u koju je spadao i Jekaterinburg. Mnogi telegrami su izgubljeni ili "nestali", a neki od njih koji su preživeli sovjetsku vlast i cenzuru ni do danas nisu dešifrovani.

POČINAK
TOG kobnog dana, 16. jula 1918. Romanovi i posluga, ne sluteći šta im se sprema, povukli su se na počinak, kao i obično, u 22.30. Sat kasnije u Kuću od posebne važnosti banuli su opunomoćenici Uralskog sovjeta. Oni su uručili rešenje ispolkoma komadiru stražarskog odreda Jermakovu i komandantu Jakovu Jurovskom i preneli im Gološćekinovu usmenu poruku da hitno pristupe izvršenju kazne.
O poslednjim časovima Nikole Aleksadroviča Romanova, njegove porodice i svite postoji nekoliko verzija i one se razlikuju samo u detaljima