Albert s violinom

RUŽICA je sačekala Milevu u divnom pansionu Englbreht.
- Evo, Mico, ovo će biti tvoja soba. Iznad naše je. Mi smo na trećem spratu. Ovde je vazduh čist. Kuća je u parku, sva u cveću i zelenilu... mislim da ćeš uživati. - Ružica je pogleda i otvori prozor.
- Draga Mileva, moraš se brzo spremiti. Upravo te kod mene čekaju moje prijateljice. Pričala sam im često o tebi. Znaju da si izuzetna devojka. Nemoj da se ljutiš... ja tako mislim... to je, stvarno, tako.
Mlada Mileva Marić u pansionu Englbreht oseti ljudsku toplinu i radost u društvu Milane Bote, Helene Kaufler i njene drage drugarice Ružice Dražić. To je bila velika promena za nju.
Studirale su na raznim fakultetima i dobro se razumele.

DOŠLE iz različitih sredina, jedna drugu su uzajamno uvažavale, dopunjavale, pomagale. Savremene u shvatanjima, kulturne u ophođenjima, brzo su se sprijateljile sa kolegama i sa njima ravnopravno vodile diskusije o svim problemima života i rada u tim visokoškolskim ustanovama.
Mileva se već uveliko zbližila sa Albertom. Kolega sa grupe joj skrenu pažnju na sebe lakom komunikacijom i odbojnošću prema profesoru Veberu. On nikako nije voleo, niti podnosio ukalupljene propise i kodekse škole, pomoću kojih se, strogošću, grade autoriteti. Tada je maštao da muzicira, da odlazi na koncerte, a na časovima manje da sluša, a više da filozofira. I u razmišljanjima je imao neka drugačija rešenja, te se razlikovao od ostalih. Pun ideja, ovaj nemirni duh, preciznog uma, nalazio je neka, samo njemu znana, pravila i rešenja.
Čim ga je Mileva dovela u pansion, brzo je stekao naklonost devojaka. Posebno su se divile njegovoj veštini kojom je, zanesen, izvodio razne muzičke komade na violini. Simpatičan, vragolast, dobro se snalazio u ženskom društvu.
Albertu je sasvim odgovaralo da se viđa i da uči sa ovom dobrom, pametnom devojkom iz Novog Sada.


MLADI Ajnštajn je, pored Mileve, veoma uvažavao i njenu drugaricu Helenu Kaufler. Ovu svoju zemljakinju, mladu neobično stamenu, izrazitu crnku, jevrejskog porekla, smatrao je plemenitom, hrabrom i iskrenom.
U pansionu Englbreht bilo je veoma užurbano. Devojke su se pripremale za odmor. Mileva kreće u Vojvodinu, Milana Bota u Kruševac, a Helena Kaufler na jezero Garda, u Italiju.
Mileva deluje prilično staloženo. Razmišlja kako će se rastati od najdražeg Alberta. Vuče je bezgranična čežnja da vidi oca, majku, sestru, brata i svoj Kać. "Albert je deo mene... kako ćemo jedno bez drugoga", pomisli ona zabrinuta.
Mileva kao da predoseti Albertov dolazak, pa pođe lagano uz stepenice. Treba da popričaju i pozdrave se, jer i on će kod svojih, uskoro.
Njeno lice se ozari kad začu poznato kucanje. Pritrčala je vratima i pala u naručje mladiću koji je ležerno držao violinu.
Albert ustade, uze Milevu za ruku i povede je do prozora. Htede da sa njom zajedno posmatra vrhove planina i šumu koja je krasila predele iza vile. Udahnuli su vazduh ljubavi, ponovo se grlili i šaputali.

(Nastaviće se)