Uvreda sa katedre

POSLEDNjA godina devetnaestog veka donela je dosta uzbuđenja i promena u životima te generacije ciriških studenata. Albert je završio studije, a Mileva je diplomirala malo kasnije od njega.
Nešto malo pre predaje doktorskog rada, Albert je kao i obično, svratio kod Mileve. Zadovoljan što je nastavila sa učenjem, reče joj:
- Ushićen sam, draga, tvojom odlukom da upišeš predavanja iz fizike kod profesora Fridriha Vebera, a iz astronomije kod profesora Alfreda Volfera. Moći ćeš tako da se posvetiš i naučnim istraživanjima... Mi bismo bili izgubljeni bez rada u struci. Ja obožavam muziku, i ti je voliš, ali za nas su fizika i matematika oblasti gde se najbolje snalazimo i u njima uživamo. Nadam se uspehu, pa da budemo asistenti na našem fakultetu... Bilo bi idealno. Kabineti su divno opremljeni.
NESIGURNOST materijalnog položaja stvarala im je nevolje, pa je Mileva odlučila da se obrati za pomoć profesoru Veberu, i da se lično zauzme za Alberta. Gotovo bez daha, išla je, nespretno, hodnikom koji joj se učini dužim nego obično.
Uzbuđeno je zakucala i lagano ušla. Profesor pomisli da hoće da se dogovori i razgovara u vezi s naučnim radom. Ona ga zbunjeno pogleda i jedva izusti:
- Gospodine profesore, nalazim slobode i, evo, donela sam odluku da vas zamolim da primite za svog asistenta mog kolegu Alberta Ajnštajna. - Kao što vam je poznato, izuzetno je mlad, bavi se naukom i posebno je perspektivan na polju naučnih istraživanja. Vi se sećate njegovih briljantnih odgovora, kao i objavljenih radova.
- Iskreno žalim, koleginice Marić. Ne želim da on bude asistent na Politehnikumu... Imam svoje razloge za to...
- Znači, tako! Ja povlačim svoj naučni rad. Baš bih se ponizila da izađem na taj životni ispit koji mi je oduvek bio san. Posle svega, mogu samo da vam kažem: Zbogom! Zauvek!
Ona uze materijal svoje disertacije, hladno se pozdravi, izađe ljuta i ošamućena iz njegove kancelarije. Tog aprilskog dana, dok je prolazila hodnikom, neka drhtavica joj protrese telo.
TE 1901. godine, prvi put je Mileva stigla u Kać nevesela, zabrinuta. Njen život se promenio. Očekivala je da postane majka bez ikakvog plana: "Ali, kako? Zar to dete nije začeto van braka? A njegovi se bore da nas rastave! Moji nisu upoznati sa ...". I dok je sedela sama i brinula, stiglo je pismo od Alberta. Odgovorio joj je tako ljubazno, tešio je i hrabrio da izdrži. A ona je čvrsto držala svoju tajnu koja je, još uvek, mogla da se prikriva. Ali, ne zadugo. Sestra Zorka ju je pitala da se nije malo ugojila.
Prećutala je Zorkino indirektno pitanje. Ćutala je i mislila: "Ona me naivno pita, a ja ću uskoro biti majka. Svakako, biću deblja, šira i teža. Šta mogu? Možda je mama primetila neke promene? Šta da radim? Zatečena sam... bez Alberta... A kad otac sazna? To će biti kraj. Možda i kraj mojim mukama, mojoj neizvesnosti. Sama ću im sve reći... "
Čitala je pismo svog dragog koji je ubeđuje da će, ipak, biti devojčica koju već zamišlja i voli. "Zvaćemo je Lizerl. Ti si želela da bude žensko, i biće. "
Krajem januara Mileva je rodila devojčicu, nazvala je Lizerl, po Albertovoj volji. Njeni roditelji je zavoleše i krstiše u pravoslavnoj crkvi gde je, kao dete ljubavi, dobila srpsko ime Ljubica. Rasla je i napredovala, okružena pažnjom.

(Nastaviće se)