Hladno u Berlinu

Piše: Vojislava Latković


U SEPTEMBRU mesecu, 1913. opet porodica Ajnštajn dolazi u Kać, u posetu Milevinim roditeljima. Miloš i Marija su primetili da su zahladneli odnosi između njihove kćerke i čuvenog zeta. Napeta situacija nije smetala Albertu da se ponaša veselo i, naizgled, prisno. Njihova zajednica, kao neka propala institucija, egzistirala je silom prilika, po navici.
Teoretičari fizike - Maks Plank i Valter Nernst, raširenih ruku su čekali Alberta da prihvati mesto u prestonici Nemačke. Izdejstvovali su da predaje na fakultetu i bude primljen za člana Pruske akademije nauka. Ajnštajn kreće za Berlin.
U to vreme se održavao Kongres fizičara u Parizu kome je trebalo da prisustvuje. On je najzad odustao, već psihički pripremljen da krene u susret "berlinskoj avanturi". Tamo su ga čekali naučnici, majka Paulina i ljubavnica Elza. Iako je dugo oklevao da krene, sada je imao razloga da zakorači u novi život.
ČIM je došla u Berlin, Mileva je pokušala da bude drugačija. Potpuno se posvetila Albertu i deci, bez želje da se upoznaje sa njegovim prijateljima - saradnicima. Volela je da budu sami njih četvoro, pa da svog supruga što bolje privuče i veže za sebe i decu. Ali, to je bilo kasno. On je imao druge preokupacije. Mislio je na Elzu koja je tražila metode da ga očara i mogućnosti da ga ubrzo vidi slobodnog; da joj potpuno pripadne.
Profesor se osećao odgovornim za ovu avanturu rasturanja porodice, ali je dosta krivio i nju, kao hladnu, ljubomornu i previše ćutljivu ženu. Cenio je kao dobru majku, karakternu, pametnu, školovanu, sa mnogo znanja iz svih oblasti koje su i njega interesovale. I pored toga, nalazio je da je njihov razlaz neminovan.
Mileva je odlučila da se vrati u Cirih sa decom. Za nju je to bilo jedino moguće rešenje.
POŠTO je nerado došao u Berlin, sa već ruiniranim brakom, Albert nije mogao da očekuje neko posebno raspoloženje. Jedino je bilo povoljno za njega što je imao dosta vremena i dobre uslove da i dalje radi.
Već poznata, opšta teorija relativiteta, 1915. godine, postiže neverovatan uspeh i dobija potpuno priznanje stručnjaka iz naučno-istraživačke oblasti fizike. Ovo delo je još tada, s pravom, smatrano revolucionarnim i najvećim otkrićem dvadesetog veka. Albert je bio potpuno zadovoljan i ovenčan oreolom slave.
Mileva se već navikla da sama provodi dane sa svojim dečacima. Poštovanje i ljubav dece primala je kao duševni lek i hranu za svoje ranjeno srce. Plašila se za mlađeg sina, Tetea, koji je bio nežan i bolešljiv. Zdravlje i njoj popušta.
Sprema se i odlazi na tretmane rendgenskim zracima. U bolnici "Teodosijanum" se podvrgla strogom režimu lečenja. Osećala je neznatno poboljšanje.
Dolazak Mileve Ajnštajn u bolnicu "Betanijen", stvarno joj povrati samopouzdanje jer se osećala sigurnom i zaštićenom od humanog prijatelja, doktora Cangera. Otvoreno su razgovarali, pa joj on priznade da je, na svoju inicijativu, pisao Albertu da bi bilo najbolje da se vrati u Cirih kod svoje porodice.

(Nastaviće se)