Veliki tata s koferom

Piše: Vojislava LATKOVIĆ
MILEVA i Albert Ajnštajn razmišljaju o zvaničnom razvodu braka. Prošlo je dve godine otkad joj je pisao da želi da se razvedu.
Baš tih dana počinje Milevin oporavak i njeno raspoloženje se vratilo, ali ne zadugo. Na samom početku te lepe, prividne duševne rasterećenosti, Albert podnosi zahtev za konačni prestanak postojanja njihove zajednice. Oni su se razveli 14. februara 1919. godine, zbog "neslaganja naravi". Nisu prisustvovali sudskoj raspravi. Albert se spremao da ozvaniči brak sa Elzom, a Mileva je počela da zapada u depresiju.
Njen ponos je ipak bio jači od nevolja koje su pretile da je unište. Brzo je donela odluku da krene za Novi Sad, da vidi svoje.
S dva omanja kofera stigla je u Kisačku ulicu broj 20, u predivnu porodičnu kuću.
Susret sa majkom, posle očeve smrti 1922. godine, bio je dirljiv. Marija je ispričala ćerki da je njen otac umro od izliva krvi na mozgu. Zorkina bolest i Miloševo nejavljanje su ga dotukli - rekla joj je majka.
POSLE Novog Sada i rastanka od majke i sestre, Mileva se oseti jačom i, na neki način, prekaljenom. Samo je mislila na bolesnog sina, Edvarda: "Pomoći ću njemu. Vodiću ga na oporavak, davati savete, smirivati, dobro čuvati i lečiti. Njegova psiha je izmenjena, pamćenje očuvano, znanje ispreturano. Hteo bi da dostigne oca, a slab je, nemoćan, nervozan. Moj dragi Tete, majka će se žrtvovati!"
Iz dubokog razmišljanja, Milevu je prenuo glasni razgovor u dvorištu. U kuću su utrčala oba sina. Za njima je išao njihov otac, s malo većom putnom torbom. Tete povika:
- Došao je moj veliki otac!... Nobelovac! - Buja je ćutao i gledao kakav će biti susret oca i majke. Tete je ponovo govorio i trčao po sobi da se Albert uplašio. Primetio je njegovo čudno uzbuđenje i još čudnije pokrete tamo-amo. Bez prestanka je sin čestitao ocu prestižnu nagradu, citirajući govor koji je napamet znao. Lud od sreće, počeo je da biva toliko nemoguć da ga je majka morala smirivati.
Mileva je pozvala Alberta u salon da na miru mogu da razgovaraju.
SMOGLA je snage da ga upita kako je putovao i šta misli kako mu sinovi izgledaju. On se još više uozbilji, pa reče:
-  Mico, naš sin Tete mora da se leči. Ima sve simptome bolesti tvoje sestre, Zorke. Nažalost, obistinile su se moje slutnje. Krio sam ih i pred samim sobom. Samo je pitanje dana kad će mu bolest kulminirati... To su šizofrene osobine koje se ispoljavaju kod obdarenih, prepametnih mladića kao što je on.
Ona je ćutala i slušala.
-  Dobro - nastavi Albert - o lečenju ćemo se još dogovoriti. Ja sam, upravo, došao drugim povodom. Doneo sam ti sav novac od Nobelove nagrade.
On naglo otvori torbu, pa izvadi svežnjeve novčanica i predade ih bivšoj supruzi. Mileva je nemo gledala, čudila se njegovoj odluci. "Zar mu ne treba novac za ženu i njenu decu? Možda ga peče savest jer živimo sami? Misli da oskudevamo. Ja moram da imam za sinove. Držim privatne časove..." - pomisli, pa dodade:
-  Mi živimo pristojno. Moji časovi fizike i matematike nadopunjavaju ono što nam šalješ. Ovo je previše...
-  Uzmi ovaj novac, neka ti je za sreću. Deca nisu još potpuno samostalna. Zaslužila si mnogo više.
Posle nekoliko dana, Albert je otputova za Berlin. Malo zatim, Mileva je kupila dve kuće od novca koji joj je Albert dao.
(Nastaviće se)