Po taktu talenta

U vreme odlaska Mokranjca u Beograd, velikoškolska omladina je napustila romantičarsko-rodoljubivi pravac. Vezala se za živi realizam Černiševskog, Dobroljubova, te za socijalna stremljenja Svetozara Markovića. Bilo je tu i prenagljivanja, jer se u odvraćanju od nacionalne romantike išlo toliko daleko “putem nove realistične škole pozitivističkog gledanja na svet”, da je bilo odbacivanja poezije i uopšte umetnosti kao nekorisne, tj. štetne.
Zahvaćen idejama o nekorektnosti umetnosti, mladi Mokranjac upisuje se 1874. godine na Filozofski fakultet, prirodno-matematički odsek. Dve godine je proveo na tom fakultetu, boreći se između trenda i prirodnih sklonosti. Mokranjac za ovu vrstu nauke očigledno nije imao dara. Na prvoj godini položio je samo zoologiju kod čuvenog Josifa Pančića, a na ostale ispite nije ni izašao. Sledeći put je položio samo francuski jazik, a onda je zauvek napustio Filozofski fakultet.
“Štaviše, možemo danas biti srećni što se odao muzici, jer kako bi siromašna bila istorija naše muzike da nije Rukoveti, Kozara, ili prekrasnih njegovih duhovnih kompozicija.” (Klajn)
OPET se javljaju “unutrašnji lomovi”, griža savesti što je odustao. Odlazi 1877. u Negotin, gde radi kao horovođa u staroj crkvi. Već 1878. vraća se u Beograd. Kolebanja su shvatljiva jer je to vreme srpsko-turskih ratova.
Jedna od prvih akcija koje je Društvo preduzelo posle ratne 1876. godine bilo je da se pošalje u inostranstvo jedan mladić iz Srbije radi muzičkog usavršavanja. Posle vanredne skupštine od 6. 3. marta 1877, upućena su pisma svim pevačkim društvima u kojima ih Društvo moli da i ona svake godine prirede po jednu besedu ili selo u tu svrhu, a sakupljene dobrovoljne priloge pošalju na adresu slikara Pere Todorovića, predsednika Prvog beogradskog pevačkog društva. Ovo pismo je, pored ostalih odbornika, potpisao i Milan Kujundžić, kasnije poslanik u Rimu.
Pismo je poslato i mitropolitu Mihailu.
Srpska vlada poslala je na muzičke studije u Prag Dimitrija Nešića, koji je uskoro umro.
Krajem 1879. godine, posle velikih peripetija, Mokranjcu je omogućeno da studira muziku u inostranstvu, u Minhenu. Unutrašnji lomovi još traju, i Mokranjac piše svome drugu Milanu Nedeljkoviću (osnivač prve srpske opservatorije, prim. aut.), koji odlazi na studije fizike u Pariz:
“Ja sam uveren da si ti jedan od onog, nažalost, malenog kova, koji misli na budućnost našeg naroda i veruje u nju, uveren sam da ćeš ti sve svoje sile uložiti u napredak i boljitak, i uveren sam da napredak ne shvataš olako, jednostavno, te po tome, da ćeš mi odobriti što sam se i ja, zanesen mišlju da svojoj domovini koristim, odao baš na tu struku.”
Na početku karijere Mokranjac se borio protiv muzike u sebi, a odlaskom na studije u inostranstvo - protiv nemaštine.
Mokranjčeva besparica je bila hronična, te se on još 1877. godine obraća Odboru Beogradskog pevačkog društva za pomoć. U pismu, između ostalog, kaže:
“Ja držim da svakom moralnom društvu valja i mora ležati na srcu opstanak pojedinih članova svojih, a naročito onih, u kojih se vidi, ako ne silna darovitost, ono bar volja za rad, nadam se, da i odbor pevačkog društva neće smetnuti s uma to staro ali važno pravilo.”
Odbor Društva, imajući u vidu njegovu narušenu egzistenciju i zasluge za Društvo, odobrio mu je 240 groša pomoći.
(Nastaviće se)