Sluh ubrzao studije

Piše: Jovan Tanasijević

OD ministra prosvete se tražilo da Mokranjca uzme kao državnog pitomca, pošto bi ga društvo izdržavalo godinu dana. Od pevačkog društva iz Negotina tražilo se da sav prihod od "beseda i sela" daju Mokranjcu i time potpomognu njegovo školovanje.
U prvom pismu iz Minhena, datiranom 8. januara 1880. godine, Mokranjac piše:
"Po statutu ovdašnjeg Konzervatorijuma plaća se školarina za odsek, koji sam izabrao, 120 maraka godišnje... to molim odbor da mi pošalje 60 maraka za drugi kvartal školarine, a sam primam na se da mi se polovina od te sume odbije od plate idućih meseci, a drugu polovinu da Društvo primi na sebe..."
Odbor Beogradskog pevačkog društva je rešio da mu se pošalje tih 60 maraka, a na sednici od 16. januara 1880. godine Odbor odlučuje da se od "dana kad prestane važiti obaveza društvena spram pitomca Steve Mokranjca, plata povisi na sedamdeset dva dinara mesečno".

MOKRANjCA stalno prate nove novčane nevolje. To se vidi iz jednog opširnog pisma od 10. marta 1880. godine:
"... Odmah po mom dolasku ovamo saopštio sam Pevačkom društvu, preko njegovog predsednika Stepe Todorovića, a ukoliko se sećam i Šramu sam pisao, koje sam predmete uzeo ove godine da studujem! Najvažniji od sviju predmeta meni je nauka o harmoniji. Po uredbi ovdašnjeg Konzervatorijuma, a mislim da je tako i na svim konzervatorijumima, nauka o harmoniji uči se dve godine. Ta je uredba razume se, vrlo važna za sasvim mlade đake... Ja sebe ne računam u sasvim mlade đake, moje je uvo, laskam sebi, dugim sviranjem i dugim zanimanjem za muziku još u Beogradu, dovoljno fino da razlikuje akorde, njihove položaje. Meni je, dakle, potrebno samo da se čvrsto upoznam sa oblicima, promenama i svezama njihovim, a za ovo mi je mnogo dve godine. Ja bih to sve mogao da svršim još do kraja ove godine, pa da dogodine odmah stupim u klasu kompozicije, radi čega sam ovamo i poslan. S toga sam mnogo mislio, kako bih ja izbegao da ne propustim još jednu godinu uzalud. Prema svemu ovome ja sam rešio da uzimam privatne časove iz nauke o harmoniji i to kod profesora Hibera, koji je vrlo valjan profesor teoretičar. On je pristao da me uči za 60 maraka mesečno. S toga se obraćam Odboru Beogradskog pevačkog društva s molbom da mi odredi još 60 maraka mesečno da bih ovaj cilj postigao..."

KAKO ni Beogradskom pevačkom društvu nisu "cvetale ruže", ono se obraća ministru prosvete za pomoć:
"Šteta bi bila da ovako darovit čovek propadne. Srpska muzika vrlo malo ima radnika koji bi kao Srbi osećali i razumevali muzikalni duh svoga naroda. Mi jošte nemamo drugog Kornelija. Kako nam je poznato da jedan državni pitomac svršava muzički kurs, to u poniznosti preporučujemo Stevu Mokranjca za državnog pitomca. U isto vreme, Društvo moli da mu državnu stipendiju date, jer, kao što pomenusmo, odista šteta bi bila da čovek propadne. Njegov ovogodišnji uspeh na Minhenskoj konzervatoriji on će, s molbom, podneti gospodinu ministru prosvete..."
Krajem septembra 1880. godine ministar prosvete Vasiljević je najzad doneo sledeće rešenje:
"Stevanu Mokranjcu, pitomcu Pevačkog društva, davaće se državna pomoć, dokle na strani bude te veštine naučno izučavao, i to za ovu računsku godinu 1.200 dinara, počev od 21. ovog meseca".

(Nastaviće se)