Rim kao nagrada

Piše: Jovan Tanasijević
BEZ obzira na podužu Mokranjčevu ispovest o dobrom radu u Minhenu gde je stigao do kraja studija, ministar je bio neumoljiv. Mokranjac je morao da se vrati u zemlju. Već u novembru 1883. godine pokušao je da odobrovolji ministra prosvete, moleći ga da mu odobri stipendiju još na dve godine, kao bi dovršio svoju struku.
"Prema svojemu planu ja bih rad iduću godinu da provedem u Rimu, kako bi se mogao bolje upoznati sa italijanskom muzikom, a naročito sa načinom kako se u njih predaje i neguje pevanje, jer je veština pevanja u njih najrazvijenija, poslednju godinu provešću opet u Nemačkoj. Zato ponizno molim gospodina ministra da pri rešavanju ima ovo u vidu..."
Ponašanje prema direktoru i baronu Parfalu nije zaboravljeno i zato je odgovor glasio:
"Rešeno je da se više ne šalje. U arhivu."
Tako je Mokranjcu propala ta školska godina.
Da ne bi dangubio, Mokranjac počinje da piše svoje Rukoveti, sve do 1909. godine.
STEVAN Mokranjac, Vuk srpske narodne melodije, istrajan kao srpski dobrovoljac, rođeni radoznalac i istraživač kao i svaki nomad vlaške krvi, govorio je:
"Ne da se, ali će se dati!"
I dalo se!
Sledeće 1884. godine, ministar prosvete Steva D. Popović šalje Mokranjca, uz stipendiju, na nastavak studija, sada u Rimu, da "na izvoru prouči muziku i blagoljepije katoličke crkve".
Veliku ulogu u tome da Mokranjac dobije stipendiju odigrao je tadašnji naš poslanik u Rimu, pesnik Milan Kujundžić Aberdar.
A kada se vratio iz Minhena, Mokranjac je započeo svoju muzičku delatnost u Beogradu kao horovođa pevačkog društva "Kornelije" i učvršćuje se među prve horske dirigente.
Mokranjac izvodi svoju Prvu rukovet i time osvaja ministra prosvete. Verovatno je i to uticalo, između ostalog, da stipendiju dobije.
Posle godinu dana studija, profesor Parisoti izdao je Mokranjcu (1885) svedočanstvo u kome su bile unete sledeće karakteristike:
"... da je Mokranjac, u toku šestomesečnog rada pod njegovom direkcijom, studirao prilježno vokalnu kompoziciju i da je pribavio neobičnu dobit pišući horove za četiri i više glasova, kanone i fuge sa tačnošću i valjanim stilom.
POSLE Rima, Mokranjac odlazi na školovanje u Lajpcig. Boravak u Lajpcigu je značajan i zbog toga što su pre i za vreme Mokranjca u Lajpcigu studirali u Evropi značajni kompozitori kao što su: Artur Salivan, Edvard Grig i Frederik Delijus.
Nastavio je "sastavljanje kojekakvih melodija" koje je započeo po Beogradu kada je imao samo 16 godina. Pomalo je i violinu svirao, koju je počeo da svira još u petom razredu gimnazije kod profesora Karla Reša i Antonija Cimbrića.
Od sakupljanja "kojekakvih melodija" nastalo je preko stotinu kompozicija vrlo značajnih za muzičku istoriju Srbije, od kojih su najpoznatije: "Opelo u fis-molu", ogromno delo u oblasti srpskog narodnog crkvenog pojanja, koju je Dragutin Gostruški, muzički kritičar, ocenio kao najlepšu horsku kompoziciju u istoriji muzike, zatim "Tebe Boga hvalim", "Akatist Bogorodici", "Tebe odjejuščagosja", "Heruvimska pesma"...

AKADEMIK
MOKRANJAC je u svojoj četrdesetoj godini, 1906, izabran za dopisnog člana Srpske Kraljevske Akademije.
Na inicijativu akademika Mihaila Vukdragovića, Srpska akademija nauka i umetnosti obavezala se da se Mokranjčeva oronula rodna kuća u Negotinu renovira i stavi pod zaštitu države.
U Negotinu se od 1966. održava kulturna manifestacija u čast Mokranjca - "Mokrančevi dani", čiji je centar njegova rodna kuća.
(Nastaviće se)