Pogled kao Amorova strela

Piše: Jovan Tanasijević
MOKRANjAC sa svojim horom gostuje u Dubrovniku, u čast pesniku Ivanu Gunduliću. To putovanje za samog Mokranjca bilo je sudbonosno. Rođena je ljubav između slavnog dirigenta i mlade horistkinje Marije - Mice Predić.
Marija - Mica Predić zapisala je u svom dnevniku:
"Jedno veče za vreme našeg bavljenja u Dubrovniku (u lađi smo stalno noćili, ručavali i večerali, a obdanice izlazili u varoš) dođe puno Dubrovčana da nas poseti u lađi. Pevalo se, igralo, svirao naš orkestar, Staša Binički deklamovao, Steva pevao `Hajduk Veljka`, itd. Zatim smo se vozili barkama po mesečini. Steva je sa svima redom po nešto razgovarao, jer svi su se oko njega kupili, svakoj devojci je rekao po neku lepu reč, a najzad kad su svi otišli Steva mi reče:
- Baš je lepa ova Mare, a i Dobrila je mila.
Na to mu ja reknem:
- Vama se svi dopadaju.
A on mi reče:
- Ipak samo jedna.
Tako me je pogledao da nisam imala potrebe da pitam koja je to..."
POSLE tog putovanja ljubav se između Mice i Mokranjca razbuktala. Njoj se ostvario devojački san:
"Steva je posle tog puta dolazio češće, doneo bi violinu, pa smo svirali zajedno, a i on je pevao. Tad sam prvi put čula `Mirjanu`, otpevanu kao nikad posle. `Crne oči i kosa i belo grlo`, to nije bilo Mirjanino, već moje. Samo ne znam zašto je tada promenio i pevao umesto `belo grlo da ga grizem` u `belo grlo da ga ljubim` i `crne oči da ih pijem` u `crne oči da ih gledam` - možda mu se činilo ono prvo suviše strasno za moju devojačku čednost".
Mokranjac i BPD su nastupili i u inostranstvu, od Austro-ugarske, preko Nemačke, Rusije i Bugarske do Turske. Očarao je i cara i sultana.
O gostovanju u Budimpešti mađarska štampa je najpohvalnije pisala o horu i Mokranjcu. Hor ima "intonaciju čistu kao kristal" i "raspolaže basom koji nadmašuje i same basiste Slavjanskog".
"Gospodin Mokranjac, izvrsni umetnički horovođa pevačkog društva, ispunio je program svojim kompozicijama, dirigovao je horom koji se nalazi na takvoj umetničkoj visini da se ne boji upoređivanja ni sa kakvim društvom, pa ni najčuvenijim na evropskom kontinentu".
SAME hvale i pohvale. Mladu članicu hora, svoju Micu, postavljao je Mokranjac "u prvi red, ispred sebe, da bi je mogao bolje izbliza videti i stalno gledati", pa je nastavljao, dalje, dalje do novih gradova i novih visina.
Na koncertima po Nemačkoj 1899. godine u Berlinu, Drezdenu i Lajpcigu prisustvovali su nemački car i carica i saksonski kraljevski par.
Mokranjac je imao hor u Prvoj beogradskoj gimnaziji, kao i u Bogosloviji, gde je bio nastavnik. Bio je i dirigent u Topografskom pevačkom društvu "Jakšić", pa u Jevrejskom pevačkom društvu, u Srpskom pevačkom društvu iz Subotice...
Mokranjac "pomagao je i savetom i delom svakome ko god mu se obratio", jer je bio mirne prirode, veoma ljubazan i predusretljiv, i iznad niskog i zlobnog. Izmenio je lik muzičkog života ondašnje Srbije.
"Vaš nauk ovde ne beše glas vapijućeg u pustinji... možemo mi Vama blagodariti na Vašoj dobroti, koju nam ukazujete", zahvaljuje se Srpsko pevačko društvo iz Subotice na pomoći, gde je radio jedno vreme.
Zahvaljujući Mokranjcu, u Srbiji je 1903. godine bilo 37 horova.

(Nastaviće se)