Poslednji poljubac

Piše: Jovan TANASIJEVIĆ
MOKRANjAC se, krajem 1899, teže razboleo. Morao je na operaciju bubrega u Beč. Opet je novac bio problem, te je sad priskočio u pomoć sam kralj Milan Obrenović. Kralj Milan dao je Mokranjcu 200 dukata i ličnu preporuku za doktora G. Bauera. U Beč je putovao u društvu apotekara Đoke Dimitrijevića, koji je ostao do kraja uz Mokranjca i o svemu obaveštavao Beogradsko pevačko društvo.
Iz Beča Mokranjac odlazi u Karlsbad, odakle piše svojoj ženi Mariji Predić:
"Mila moja Miciko,
Jutros, celo pre podne bio sam neraspoložen i uznemiren zbog vesti, koje su sve ovdašnje i neke bečke novine donele. Gde god me je koji sreo Srbin (a ima ih ovde dosta iz Srbije i preka) pita me: `Ama, šta to bi?` Sve mi se činilo, kao da me i Švabe koje sretnem poznaju da sam Srbin, pa me očima pitaju: `Šta to bi?` A i sam sebe pitam: Šta to bi?"
OVU vrstu znatiželje izazvala je veridba kralja Aleksandra Obrenovića s Dragom Mašin, udovicom.
Tim povodom, u svom pismu Mica pita Mokranjca da li je čestitao kralju veridbu, a on odgovara:

"Miciko moja,

Pošto sam pismo već bio poslao, ja sam počeo misliti o umesnosti i neumesnosti čestitaka. Pošto sam stvar dobro pretresao, a na to me je tvoje pitanje navelo, ja sam se sinoć rešio, da danas, na dan svadbe, pošaljem svoju čestitku i ja se i sada, pošto sam već uputio depešu, bojim da moju depešu ne smatraju pretencioznom... Zna se da sam ja uvek bio povučen i da nikad nisam hteo da ističem svoju ličnost, kamoli kod Dvora, mada sam za to imao mnoštvo prilika."
POSLE povratka u zemlju, Mokranjac nastavlja da radi, s koncertima i komponovanjem. U braku s Micom dobija sina Momčila. Tokom Prvog svetskog rata, Mokranjac s porodicom prelazi da živi u Skoplje.
Mica je to vreme opisala ovako:
"Kad smo izbegli u Skoplje odmah je nabavio notne hartije, plajvaz i gume. Od Nušića je potražio Zmajeve i pesme Vuka Karadžića, i tako je celog dana (tih teških dana) sedeo za stolom i pisao. Iako su mu nervi bili već sasvim popustili, a duh i svest već ne tako vedri i sveži da bi mogao šta stvoriti - slično ranijim godinama - ipak je neumorno pisao i pisao. Dva dana pre no što mu je pozlilo terao me da pevamo `Radujsja nevesto` i tako smo je Aga (naš sin), Steva i ja odpevali. Ta dva poslednja dana više je čitao novine i radovao se uspesima naše vojske koja je toga dana prešla Zemun. Hteo je da se odmah vratimo u Beograd. No, sutra izjutra mu pozli, nije mogao da govori, niti sigurno nogama i rukama da vlada. Nigde doktora da se nađe, sve je u bolnicama posle bitke na Ceru, puni vozovi ranjenika. Jedva pred podne dođe jedan Rus, na brzu ruku dao uputstva - tople flaše na noge, `ladnu krpu na glavu. Steva je sve hteo nešto da kaže, ali ne može. Dam mu plajvaz i hartije da napiše, ruka ne sluša, a meni je teško što ne znam šta hoće. Posle je opet hteo da ustane i, najzad, pokaže bokal, hoće vode! Celog dana nismo se setili da mu damo vode, sem supe i mleka. Toliko sam bila utučena da se nisam setila onoga što najviše svakom bolesniku treba.
Noću sam sedela pored njegove postelje. Aga malo prilegao, oko tri sata Steva se uznemirio, te me vuče za suknju - ja odmah mislim žedan je, ali on ma`ne glavom da neće, i onda me opet vuče sebi i tako vedro, ali tužno gleda. Nagnem se, pitam šta hoće i plačem od žalosti što ne može da govori, a on mi privuče glavu i poljubi u obraz. To je bio njegov poslednji pogled i poljubac."

KRAJ