Zatočen u svom selu

Piše: Ljubomir Tešić
SUDNjI dan mi nije bio onaj kada sam u zemlji, uz danonoćno smrtno iskušenje, proveo u selu, dok su nada mnom od jeseni do proleća stolovati moji dželati, Tuđmanove ustaše. Lovili su me, ali mi nije bilo suđeno da me ulove - kazuje Drago Kevac.

Sedeli smo u kući pored odškrinutih vrata kroz koja je pas Medo glavu promaljao, klimao ušima činilo se na neki način, potvrđivao ono o čemu je - promuklim i uzbuđenim glasom - svedočio njegov gazda, Drago Kevac.

- Teško mi pada da ponovo preživljavam one muke i onu patnju dok mi je smrt visila nad glavom. Svaki put se do bola uzbudim. Zato mi nemoj zameriti ako, ponekad, suze zaguše i glas sasvim izda. Pakao mi načeo nerve, urušio zdravlje. Da sam od kamena bio - trošio bih se...

...Dakle, krajem leta i početkom jeseni, tačnije, 17. septembra 1995. godine - kada smo se zlu najmanje nadali - iznenada, od Grmeča, preko panine Lisine, Vrbljana i Vučje Poljane, najpre zapucaše haubice pomognute američkom i nemačkom avijacijom, a onda pristiže hrvatska vojska. Mi smo se, sećajući se onog rata, Hitlera, Musolinija i Pavelićevih vremena - dali u bežaniju. Od Previje, dolinom Sane, počeše da pristižu u buljucima i muslimanske vojske, u narodu poznate kao Alijine.

Svako je išao pod svojim barjakom: ustaše pod šahovnicom, muslimani pod zelenim barjacima sa polumesecom. Prosto su se utrkivali ko će više srpske zemlje staviti pod svoju čizmu.

NAROD je uspeo dan-dva ranije da se povuče prema Manjači i Banjaluci, ali meni, koji sam oklevao i bio pod Osojem, uvrh sela, put za odstupanje je bio presečen. Na sve strane se razmilele vojske. Bekstvo je bilo nemoguće, a da im padnem u šake, značilo je sigurnu smrt, jer su sve odreda ubijali i palili. Već su bili zaposeli dolinu Ribnika i Sane. Na sve strane su se vijorile šahovnice i zeleni barajci. Blagojevići su bili u čvrstom okruženju. S jedne i druge strane neprohodne planine, a kanjonima suču neprijateljske vojske. U nebo se nije moglo. Ono je bilo prekriveno američko-nemačkom avijacom koja se stavila u službu srpskim neprijateljima...

Ja sam se prvo tešio: kao u svim dosadašnjim ratovima, ofanziva će protutnjati, pohare i požare i mnoge smrti za sobom ću ostaviti, a zatim otići u neke druge predele. Ja ću se za to vreme, svega nekoliko dana, sakrivati po šumama iznad Blagojevića, u Osoju, ali sam se u računu prevario. Nisam ni slutio da će hrvatski okupatori srpske zemlje odlučiti baš u Blagojevićima da stoluju ravno pet i po meseci! Oni su - kasnije sam čuo - bili ovde došli da sa ove zemlje više nikada ne odu. Da zauvek pripadne Hrvatskoj. Verovali su da će - uz pomoć Amerikanaca i Nemaca, njihova zauvek ostati. Pre ove okupacije, po selu se i u narodu šaputalo kako srpskom narodu Amerikanci spremaju veliko zlo. NATO avioni (ili se nije znalo čiji su bili, bombama zasipali srpsku teritoriju): vazda su visili u vazduhu i niskim letovima plašili i danonoćno ubijali narod. Nisu marili na koga i gde istresaju smrtonosni teret...

... Tako sam brzo napravio tri zemunice - tri mišje rupe - u kojima ću sve vreme okupacije moći da se skrivam.

Prva je bila košara, odvojena i sklonjena od kuće; nije se videla ni sa jedne strane - ni sa zemlje, ni iz neba.

DRUGA moja zemunica bila je u Osoju, u gustoj bukovoj šumi, zametenih tragova, kao jazbina za jazavca. Teško je bilo otkriti.

Treća se nalazila gore pod džinovskom stenom koju su zemljotresi, u davna vremena, svalili sa vrha planine i zauvek spustili tu, nad Blagojevićima. Pod njom sam se skrivao kada su preko Osoja gađali još neokupirane srpske predele prema Mrkonjiću. Činili to povremeno - vežbali se u gađanju iz nemačkih i američkih haubica. Ponekad su gađali noću; razgonili svoj strah. Noću se preko Osoja privuku srpski vojnici i u njihovom logoru u Blagojevićima naprave dar-mar i pobegnu. Zato su pucali u svako doba, a naročito noću. U strahu su velike oči, naročito u ono vreme kada su na Ribničku reku padale guste magle.

Tek kasnije, pre prvih snegova, napravio sam još jednu, četvrtu zemunicu u najgušćem grabovom gaju, u zemnom udubljunju, za koji se u narodu verovalo da u njemu đavoli i drugi strašni svet prebiva...

Tako, dakle, ako nanjuše po tragu da sam u jednoj - bežaću u drugu zemunicu. I - redom. Uveliko sam trošio svoju osmu deceniju. Imao sam isksutva i iz onog fašističko-partizanskog rata. Tako sam se skrivao i bežao i u onom ratu pred ofanzivama kada su ovuda tutnjale nemačko-ustaške kolone.

...U svaku svoju zemunicu uvukao sam seno, slamu, pokrivače, hranu (zrnevlje kukuruza, ječma, reči i pšenice, krušaka oskoruša i jabuka divljaka. I rakije u plastičnim kantama; rakija koja je grejala i davala neku čudnu snagu.

DRUGA zemunica je bila malo podalje i u nju se - potrbuške - uvlačilo kroz šuplju bukvu koju su vetrovi oborili. Rakiju sam imao u zalihama i spremio je na nekoliko mesta u svojim zemunicama.

Zemunica u koju se ulazilo kroz šuplju bukvu bila je u Osoju dobro skrivena i nikako nije mogla da se vidi odozdo, iz njihovog logora. Do nje se dolazilo zaobilazno, kroz šipražje, u kome nije bilo nikakvih tragova.

Ustaše su se ulogorile tačno usred sela, iznad same reke: razapeli šatore, cevi haubica okrenuli prema planinama koje se vide iz ovog kotla. Vazda su po selu, u patrolama, dva ili tri, špartali, strojili i prestrojavali se i velikim durbinima unaokolo osmatrali. I to je u meni izazvalo poseban strah - da me ne primete i ne daju se u lov na mene. Po selu su danonoćno ubijali pse, ovce, krave, konje... A sve to ostalo iza naroda koji se navrat-nanos dao u bežaniju, spasavajući glavu.

...Pogledaj kroz prozor, veli Drago, levo: eno, u gustoj bukovoj šumi i sada stoji koliba; ispleo sam je od pruća, kakve pletu čobani po šumi. Još je nisu razorile kiše i vetrovi. Tužni moj spomenik. Dobro sam kolibu ušuškao granjem i zakamuflirao lišćem. Primetiš je tek ako se u nju spotakneš. I u njoj su, kao i u ostalima, bile zalihe hrane...

(Nastaviće se)