Azil u - kolibi!

KOLIBU pod Osojem, u gustoj grabovoj šumi, na brzinu sam izabrao i iz drugih razloga: ovde sam, slobodno, u svako doba dana i noći, mogao da ložim vatru - da kuvam i da se grejem. Ni plamen, ni dim nisu mogli da se primete ni sa jedne strane njihovog logora. Ni sa koje strane u kanjonu u kome je počivalo selo Blagojevići i u kome su sada stolovali naši ljuti neprijatelji. Posebno u ono vreme kada planine obaviju guste i duge jesenje i zimske magle, zbori Drago Kevac i nastavlja.
Uz sve to, od ove kolibe, desetak metara naviše, izbušio sam pomoćnu, rezervnu zemunicu, u koju sam, ukoliko bi otkrili trag u prvoj, lako i neprimetno mogao da šmugnem u rezervnu. Za svaki slučaj, u njoj sam imao dva izlaza i dva ulaza. Pramenje plavičastog dima koji se nije razlikovao od magle nije mogao lako da se primeti.
Zemunica u košari u vreme surovih bosanskih hladnoća spasla mi je glavu. A ta zima bila je žestoka i duga, naročito oko Svetog Jovana, moje krsne slave. Uvučem se kroz seno i slamu u zemni zjap i tu, zajedno sa miševima i krticama, te svojim psom Medom, koji je takođe stalno bio meta njihovih kuršuma, provodim duge i strašne dane ljudske zverke koju dželati na najsvirepiji način - presecanjem grkljana žele da zakolju - kako je to bio običaj kod ustaša.
SELO Blagojeviće okupirali su uz halabuku, povike, psovke, dranje i gromoglasne dozive. Išli su od kuće do kuće, pljačkali, palili i ubijali sve na šta su nailazili, ali ne znam zašto - one bolje "zidanice" i "ciglanice" poštedeli su od razaranja, miniranja i vatre. Verovatno su bili ubeđeni da će sve ovo okupirano zauvek ostati njihovo, pa je bilo šteta sve to razarati. A tako su mislili i njihovi "časnici" kojima je stiglo naređenje više komande.
Gledao sam okupatore odozgo iz Osoja. Nada mnom je bila velika stena preko koje su "pevale" granate haubica prema srpskim položajima oko Mrkonjić Grada.
Sa Osoja sam ih video kao na dlanu. Svuda su istakli svoje zastave - šahovnice - a to je značilo da je od sada to njihova okupirana i porobljena zemlja.
I muslimanske vojske su takođe "ukrašavale" zelenim barjacima zemlju koju su bili tog dana okupirali - naročito Ribnik i ona sela niz Sanu i Ribnik reku.
Verovao sam: ofanziva je uz tutanj došla, ali će uz tutanj negde dalje i da ode. Međutim, moj strah i moje razočaranje je nastupilo tek onog trenutka kada sam video da u teškim kamionima dovlače betonske ploče i grade utvrđenja i bunkere. Ustaše će znači ovde ostati dugo, predugo. Možda će baš ovde biti granica između njih, muslimana i Srba u podeljenoj Bosni oko koje su se tukle vojske tri vere i tri naroda. Hrvati su ovde puštali korene; zato su i pravili tvrđave od gvožđa i betona. U njima trajno da ostanu.
...Postao sam preosetljiv. U jednom trenutku su me oblile suze dok sam psa Medu držao u zagrljaju i kroz granje posmatrao kako se na sve strane, na uzvišenjima i najvećim bukvama vijore njihovi barjaci; vojnici su se, na poljani pod selom, strojili i prestrojavali.
U BLAGOJEVIĆIMA su bili zauzeli one najbolje i najkomfornije kuće, koje su gradili naši "gastarbajteri". U njih su se smeštali viši i niži "časnici", oficirski kadar. Najveći deo vojske bio je, međutim, smešten da konači za prvo vreme pod velikim američkim šatorima.
Poligon za "egzercir" vojske postale su livade, njive i pašnjaci ispod sela, na obali reke... Neko je te prve noći okupacije, noću, skinuo brane sa velikog ribnjaka u kome su se gajile jegulje koje su otišle Sanom i Ribnikom i tako nisu završile u ustaškom tiganju.
Po njivama i uzvišenjima, na sve strane, bile su postavljene dalekometne haubice odakle se mogla gađati čak Manjača i Banjaluka. Uz njih su montirani betonski bunkeri za posade koje su opsluživale ovo teško oružje stiglo iz Nemačke i Amerike. Dalekometne cevi bile su okrenute prema srpskim frontovima, ali i okolnim planinama - Sokolovači, Šiši i ogromnoj, strmoj i neprohodnoj Dimitar-planini, koja se kao zid pružala na istočnoj strani Krajine. Povremeno su na tu stranu nasumice ispaljivali razorne granate tek tako - strah da rasteraju, a pucali su i po stranama Osoja, iznad moje glave i mojih zemunica, priča Drago.
Sa dolaskom hladnijih dana u meni je sve više rastao strah i sumnja da neću moći da se skrivam po zemunicama. Ući će mi u trag, otkriće me snegovi koji će moje dželate dovesti do mojih zemunica; likvidiraće me na svirep način; najviše sam se plašio - klanja.
Odsecali su glave i jedni i drugi; naročito sam se kasnije plašio "mudžahedina" koji su stigli iz arapskog, islamskog sveta da se bore po Bosni na Alijinoj strani.
Samo dva-tri dana po dolasku hrvatske vojske u Blagojeviće, ovde su (kao i druga srpska sela i zaseoke) sa raznih strana, a najviše iz Dalmacije teškim kamionima počele da pristižu pljačkaške horde. Najviše su bili u civilu - dobro sam ih video iz svojih zemunica. Pljačkali su po kućama i odnosili sve što se moglo odneti. Ti prizori su me posebno potresali. Pljačkali našu seljačku muku koju smo godinama sticali. Odvozili su i živu i zaklanu stoku. I danju i noću po Blagojevićima blejale su ovce koje su pljačkaši tovarili u kamione. Rikale su krave i telad, rzali konji; mene je obuzimao još veći strah, da ću i ja doći na red - kad me otkriju u mom čemernom pribežištu.
(Nastaviće se)