Povratak u Blagojeviće

Piše: Ljubomir Tešić
PREDVEČE se primaknem nekom selu. Bukvalno sam se sada vrteo u krug, čini mi se da su to bili severni zaseoci Slatine ili Previje.
Dok još nije bio pao suton, prepoznao sam kuću Jakova Đakovića, ali su me na ovom terenu ustaše otkrile i zadale se u poteru za mnom. Visoko po strani, u gaju, u kome sam imao gustu odstupnicu za bekstvo, počeo sam da dozivam: "Ooo, Jakoveee! Odazovi se ako si živ!"
Tada iz kuće izađe vojnik s oružjem na gotovs i povika u pomrčinu: "Ko traži Jokova Đakovića? Dođi ovamo!"
Pomislim u sebi: "Pazi da ne bi došao!" U pomrčini sam dobro raspoznao ustašku maskirnu uniformu. Vojnik je potrčao za mnom vičući "stoj" i pucajući nasumice.
Tako se, u pomrčini, brzo uspentram uza stranu. On u mom pravcu opali nekoliko rafala. Čujem da se oko njega okupila grupa njegovih drugova. Osetio sam da su krenuli u hajku za mnom, ali uzalud - dobro me sakrivala sve gušća i gušća pomrčina. Onda je do mene doprlo preglasno ustaško pevanje. Odnekuda je vetar do mene donosio jagnjeće pečenje. Lutajuće stoke pod planinom bilo je u izobilju i vojnici su se svakodnevno prejedali jagnjetine.
Jesenje kiše - sitne i hladne - već su uveliko počele da sipe. A kada me je snaga počela izdavati i umor savlađivati, uvio sam se u šatorsko krilo, zavukao u gusto grmlje i utonuo u san.
U torbici sam imao još nekoliko zalogaja slanine i komad skorelog hleba. Bežeći, brzo i halapljivo stavljam u usta i bez velikog žvakanja - gutam. Činim to tek da malo utolim glad. Još sam imao, takoreći, čelično zdravlje, ali će me ono, od ovih muka, sve brže i sve ozbiljnije, napuštati.
Sutradan, u cik zore, krenem dalje i uskoro stignem u meni dobro znani predeo. Bila su to Korita. To je onaj bezljudni i pusti kraj - između Medne i Čađevice - u kome se, preko leta, samo bačijalo - ovčarilo i govedarilo. Čitav predeo je nepodnošljivo zaudarao na leševe u raspadanju. Lešine ljudi i lešine stoke. Ubijali su sve što se, još živo, pred njima micalo - narod u zbegu, a po šumama rasuta i preplašena marva. Pred ovim slikama nisam mogao da stegnem srce. Plakao sam kao malo dete...
Veliki broj ljudi uspeo je da umakne pred ofanzivom na srpsku teritoriju koja je još bila slobodna, a ono što nije moglo da pobegne, zauvek je u Koritima ostalo usmrćeno rafalima ustaške i muslimanske vojske.
ZA trenutak sam, sa visova Korita, osmatrao predeo u daljini. Na vidiku nije bilo ni kuće ni kućišta. Samo je s istoka i severa prema Koritima dopirala topovska i puščana paljba. Znao sam da to naši pokušavaju da spreče nadiranje Tuđmanovih i Alijinih bojovnika kojima su svesrdno pomagali avijacijom nemački i američki zločinci.
Opet sam u šumarcima Korita čuo zvuke zvona i klepčica - onih na ovcama i onih na govedima. Dobro skriven, gledam naokolo, iz grmlja: nigde ni ovaca, ni goveda. To su javke njihovih diverzanata. U mene ugone strah. U sebi ih psujem...
Tek na jednoj čistini, pod sobom, ugledam mravinjak ustaške vojske (tu su, izgleda, za trenutak ostali da taboruju i da se prestroje). Gusto su zaposeli predele preko kojih treba da pređem. I ovde su se među vojnicima vijorile šahovnice, a malo podalje, u posebnim grupama, zeleni barjaci sa polumesecom...
Doneo sam sudbonosnu odluku: povratak u rodne Blagojeviće i u njihovo podzemlje, da u mišjim rupama tražim spas i sigurnost od zla u koje sam upao!
Prema rodnom selu nisam se vraćao istim putem. Iz vida nisam ispuštao Vučju poljanu, Lisinu i Sokolovaču. Predeli dobro znani. Imao sam nepogrešivi instinkt gde su zamke i kako da ih izbegnem.
I, tako, vraćajući se posle nemogućeg i neuspelog bekstva, u planini, naišao sam na Slavka Tukića. I on je lutao planinom. Čini mi se da je bio rodom iz Rastoke. Znali smo se sa seoskih slava i vašara. Obradujem mu se kao bratu. I on je tražio spasonosne puteve da neopaženo iziđe iz ustaškog okruženja. Međutim, odmah se videlo: Tukić je bio poremetio pameću. Imao je nervne napade. Svuda su mu se priviđale neprijateljske vojske...
SA Slavkom Tukićem u šumi prenoćio sam samo jednu noć. Zgrečeni jedan uz drugog, ušuškani u lišću (on je imao nekakav vuneni pokrivač koji nije skidao sa glave, a ja šatorsko krilo). Sa njim sam podelio poslednji zalogaj slanine i nekoliko zalogaja hleba, a onda smo se sutradan, u cik zore, rastali da se više nikada ne sretnemo. Kasnije, posle rata, u privremenom miru, raspitivao sam se za sudbinu Slavka Tukića, ali mi o njemu niko ništa nije mogao da kaže bilo šta.
Na proplanke Osoja stigao sam u prvi rani suton. Dobro se čulo kako se dole, u logoru u kome su bivakovali oko haubica i velikih šatora dozivaju, stroje i prestrojavaju bojovnici: "O, Ante, o, Jozo, o Mate, o Jure." Nad logorom se vijorila velika šahovnica. Pored straha koji sam svakog puta osetio pred tim barjakom, sada sam prvi put osetio i neku sigurnost: u rodnom sam selu i među svojim zemunicama.
Oprezno se uvučem u prvu zemunicu, u gornjem delu Osoja, pod veliku stenu preko koje su jednako fijukale granate haubica.
Skrhan od umora, sav u ogrebotinama, sa obućom i odećom u raspadanju, zakrvavljenih očiju, zarastao u bradu i brkove, bio sam ljudsko čudovište, strašilo - uvučem se u svoje sklonište. Uvijem se u seno i slamu (bazu su u mom odsustvu već bili u velikom broju naselili miševi koji su se razbežali uz ciku). Prvi put sada zaspem u trenu i duboko, samo sa jednom mišlju u glavi: pod zemljom je moj spas i moja sigurnost.
I danju i noću, pratila me je jedna misao: šta je sa mojim prijateljem Medom? Da li je živ i da li me čeka? I čim sam se probudio, odmah sam četvoronoške krenuo dole prema košari, pa još iz daleka šapnuo: "Medo moj, da li si živ?" Kada sam podigao rezu na vratima košare i koraknuo u mrak, suknuo je prema meni, mršav, olinjao, koža i kost. Propeo se uz mene i čvrsto me šapama zagrlio i dugo nije puštao.

(Nastaviće se)