Staljinova amajlija

U MOĆ prstena kao amajlije koja štiti od zla, verovali su čak i komunistički lideri. Najslavniji među njima, Lenjin, Staljin i Kastro, sudeći po fotografijama, samo su ponekad nosili svoje skupe ukrase. Ali je zato Josip Broz Tito, najbližima priznao da bez svog prstena ne može ni da spava, jer se uverio u njegove moći. Kako je pre desetak godina u intervjuu hrvatskom “Nacionalu” rekao Brozov sin Miša, otac mu je do detalje ispričao šta mu se desilo i kako se uverio da ga taj prsten štiti od zla i donosi mu sreću.
Tito je prsten kupio u Moskvi, od novca koji je zaradio prevodeći literaturu komunističkih ideologa na hrvatski, srpski, slovenački i nemački, rekao je njegov sin. Često ga je nosio i ljudi su ga zapažali zbog ogromnog kamena. Pred početak Drugog svetskog rata, kad je u Zagrebu Tito išao na tajni sastanak komunista, zaustavio ga je nepoznati muškarac. Pitao ga je da li je on Tito i rekao mu da ga je prepoznao po prstenu koji je zapazio na njegovom prstu još u Moskvi. Potom je neznanac opomenuo Josipa da ne nastavlja put jer su mu na tom tajnom sastanku spremili likvidaciju. Tito nije prepoznao čoveka, ali mu je ipak poverovao i vratio se kući. Posle desetak dana saznao je da mu je zaista bila spremljena zaseda.
Pošto mu je spasao život, obelodanio je Miša Broz, Tito je odmah po završetku rata, tražio da mu se napravi još jedan takav prsten. I nikada ga do svoje smrti nije skidao s leve ruke. Čak ni noću.
Taj prsten, za koji i njegova unuka Saša tvrdi da je Titu bio talisman, obavijen je međutim sa još nekoliko misterija.
Naime, po dosijeima iz tajne arhive SSSR, otvorene krajem devedesetih, Josip Broz je “zaista kupio sam prsten, i to 1938. godine u moskovskoj zlatari, u Ulici Kuznjecki most”. Taj podatak iznet je i zvanično u javnost kad su posle smrti predsednika SFR Jugoslavije, počele da kolaju priče, kako je Titov prsten bio vredan više od pola miliona dolara. Samo brilijantin u zlatnom ramu, imao je 5,35 karata i vredeo 250.000 dolara. Pojedini istoričari, međutim, posumnjali su da je on od prevodilačkog honorara mogao kupiti takvu skupocenost i, lansirana je teza da je to bio Staljinov poklon Titu. Prvo kao zahvalnost zbog odličnog prevoda Staljinove knjige “Istorija svesavezne Komunističke partije boljševika”, koju je Tito preveo na četiri jezika. Potom i zbog Brozove odanosti njegovom liku i delu. Ali i kao znak inicijacije Josipa Broza u masonsku ložu moskovskih slobodnih zidara, koji su imali plan kako da svet učine boljim pošto njime zagospodare.
DRUGA misterija još je intrigantnija. Radi se o dilemi aktuelnih istoričara gde je sada Titov prsten! Jer pre tri godine inostrani mediji preneli su da je jedan hrvatski tajkun, 1989. godine u Beogradu, od preprodavaca antikviteta kupio čuveni Titov prsten. Ime tajkuna nije objavljeno, ali je rečeno da je prsten platio 55.000 maraka i da je diler zahtevao da kupac promeni prsten kako se ne bi prepoznao. Tajkun je pristao, jer je inače obožavalac Titovog dela, pa je u Amsterdamu, uz brilijantin dodao još dva manja crvena rubina.
Ovom informacijom ponovo je otvoreno pitanje da li je general Nikola Ljubičić, veran predsedniku do poslednjeg časa, zaista imao razloga kad je posle njegove smrti postavio pitanje gde je Titov prsten. Na jednom od sastanaka komunista, Ljubičić je, tvrde upućeni, istakao da je Titova poslednja želja koju je izrekao u bolnici u Ljubljani, bila da ga sahrane s njegovom skupom amajlijom. Ali ga oni koji su pratili pokop u Kući cveća na Dedinju, nisu videli na njegovoj ruci.
(Nastaviće se)