Otet za nesreću

KAD je 1915. godine otvorena grobnica žene Stefana Prvovenčanog, kraljice Teodore, njeni su se ostaci rasplinuli. U sanduku su ostala samo dva prstena, od kojih je jedan zlatan, izliven u komadu, sa urezanim dvoglavim orlom i natpisom: “Ko ga nosi, pomozi mu Bog”.
Ovo je zapis Desanke Milošević, istraživača, na koji se pozivaju kustosi za srednji vek Narodnog muzeja u Beogradu. Ali, ova legenda se tu ne završava, jer posle te godine, i pored moćne poruke ispisane na komadu nakita, nijedan vlasnik prstena kraljice Teodore nije bio srećan.
Desanka Milošević je smatrala da je prsten bio uklet pošto je opljačkan i odnet sa “svetog mesta”. Njen je grob, naime, bio u crkvi svetog Arhiđakona, u sklopu manastira Banjska, pored istoimenog sela u blizini Kosovske Mitrovice i Zvečana. Banjska je zadužbina sveca kralja Milutina, koji je svoju grobnu crkvu sagradio 1312-1316. godine. I to na istom mestu gde je tokom vladavine Milutinovog oca Uroša Prvog postojala stara crkva, Banjska episkopija.
“U vreme vladavine kralja Milutina, manastir Banjska je unapređen u crkvenoj hijerarhiji i bio je četvrti među srpskim lavrama koju je blagoslovio arhiepiskop Sava Treći”, piše u istoriji Srpske pravoslavne crkve. Oko manastira je uvek bilo neke mistične energije, ali se narod za nju posebno zainteresovao kada je u njemu, u severnoj kapeli crkve, sahranjena kraljica Teodora, supruga svetog kralja Stefana Dečanskog. Žena koja je Srbiji podarila cara Dušana.
LjUDI su verovali da je grob kraljice svet, upravo zato što je ona sahranjena s magičnim prstenom koji i danas, po oceni kustosa, važi za najlepši komad nakita srednjovekovne vlastele jugoistočne Evrope. Ali, kad je izvađen iz groba, i odvojen od mošti vlasnice za koju je posebno kovan, prsten je postao nosilac nesreće i užasa.
Druga priča kaže da je prsten izgubio “dobrog duha”, još mnogo ranije, pre pljačke Teodorinog groba, posle Kosovske bitke, kad su monasi premestili mošti svetog kralja Milutina, prvo u Trepču, a potom 1445. u Sofiju, gde i danas počivaju. S njegovim moštima izneta je, naime, i retko lepa skulptura presvete Bogorodice sa Hristom, koja je preneta u manastir Sokolica. Od tada je manastir opusteo, a da zlo bude veće, dvesta godina kasnije, u 17. veku, crkva manastira gde je počivala još samo Teodora pretvorena je u džamiju, a ostatak Banjske su, od 1689. godine, turska i austrijska vojska (kako ga je ko u borbama zauzimao) naizmenično koristile kao tvrđavu. Tada su iskopani i manastirski podovi koji su bili ukrašeni raznobojnim mermerom i zlatom koje u spisima pominje arhiepiskop Danilo.
ZLO nakupljano vekovima na tom prostoru doprinelo je uverenju ljudi da je Teodorin prsten postao proklet.
Onaj drugi, srebrni, sa antičkom gemom na sredini, više se nikada nije pojavio u javnosti. U Narodnom muzeju se pretpostavlja da je završio u privatnoj zbirci Ljube Nedeljkovića i da je kasnije, prošvercovan iz zemlje, pripao njegovim potomcima koji sada žive u Švajcarskoj. Ali, zlatni je ostao. Pljačkaši, tvrdi legenda, odmah su ga prodali u bescenje, jer su ih pratili maleri. Prsten je promenio nekoliko vlasnika i svaki je želeo da ga se oslobodi. Tako je i dospeo u vlasništvo Aleksandra Karađorđevića, a onda ga se odrekla i kruna. Na sreću, jer je 1926. kao poklon s Dvora završio u Narodnom muzeju, i danas se tamo čuva kao jedno od najvećih kulturnih dobara.
(Nastaviće se)