Demoni sa Marsa

Piše: Jasna JOJIĆ
ČUVENI filozofi i istoričari 18. veka osvrćući se na doba humanizma i renesanse, otvorili su ogromu knjigu punu neverovatnih priča o moćima koje je pojedino prstenje skrivalo u sebi. Zajednička teza svih autora bila je da su se čuda događala jer su prstenje, po recepturama iz drevnih civilizacija, pravili alhemičari. Ljudi koji su razvijali znanje o prirodi, krijući se pred inkvizicijom Rimokatoličke crkve.
Valter Skot u svom delu “Demonologija” i Francuz Le Lažer u svojoj studiji "Des Spektres" otvoreno govore o trgovini omađijanim prstenovima i verovanju da u njima borave demoni s Merkura, Marsa i Jupitera, planeta za koje se tek danas zna da imaju “prstenove”!
Istoričari humanizma i renesanse pletu priče i o prstenu Paracelzijusa, "oca" moderne farmacije i sjajnog lekara. Prsten je predstava zmije koja grize svoj rep. Oni tvrde da su slične prstenove Leonardo da Vinči i Mikelanđelo koristili za padanje u kreativni trans. Alhemičari su, kažu oni, znali formulu kojom bi u prsten određenog oblika, uveli i zarobili duha, demona koji bi morao da sprovodi sve naredbe vlasnika prstena. Tako je zabeležen slučaj Hijeronimusa, kancelara Mediolanuma, provincije koja je dovedena do propasti jer je kancelar verovao svim “uputstvima duha iz prstena, a duh je podmetnut da bi ga lagao”.
DžULIJUN od Kembreja je 1545. opisao užas jednog deteta nad kojim je gospodario demon zatočen u kristalnom prstenu. Dete je bilo vidovito kad god bi mu prsten bio na ruci, a demoni su ga toliko opsedali i mučili da je u napadu beznađa mališan zdrobio opaki kristalni prsten i razbio čini. A potom i sam umro.
Ipak, sudeći po spisima, najmoćniji je bio “prsten čuda” venecijanskog slikara i vajara Pitonikesa, iz 15. veka, koji je omađijao čak i sveštenike inkvizitore. "Duhovi u prstenu su izgledali puni čari i mudrosti, i Pitonikes je verovao da je uz njihovu moć stekao ugled nadahnutog umetnika. Vremenom, nažalost, Pitonikes je počeo da strahuje gde će mu duša, jer se služi magijom. Obratio se za pomoć kaluđeru propovedniku i zamolio ga da i on sasluša oštrouman govor duhova koji je dopirao iz prstena, pa da odredi da li su oni dobri ili zli.
Kaluđer je to odbio i naredio Pitonikesu da smesta uništi začarani prsten, ali čim je izgovorio tu zapovest, iz prstena se začuo zastrašujuće tužan vapaj. Demoni su molili kaluđera da se predomisli i obećali mu zauzvrat slavu i mudrost. Na sreću, poslednjim delom razuma setio se da će i njegova duša onda biti prokleta, uzeo je čekić i smrvio prsten", zapisao je srednjovekovni učenjak Mengius.
I pored ovih upozorenja, alhemičarsko prstenje se kroz istoriju pravi do današnjeg dana. Po zapisima istoričara, ili sopstvenim priznanjima u svojim autobiografijama, ili u izjavama novinarima, prstenje moći nosili su i car Kine Ši Huanti, nemački imperator Rudolf Drugi, princ Albert, a kasnije i Adolf Hitler. Još strastveniji vernici da im prstenje uliva mudrost, bili su i Isak Njutn, psiholog Karl Gustav Jung (koji je alhemiji posvetio čak dve knjige), Nikola Tesla i Albert Ajnštajn. Oni su javno priznavali da se bave i hermetikom, pretečom alhemije.

(Nastaviće se)