Metak za Tagoru

SANDA Rašković-Ivić kaže da je njena baka Savka, u svojim beležnicama koje za života nikome nije htela da pokaže, potanko opisala život srpskih bogataških porodica u Dalmaciji. Kao devojka, Savka je jedno vreme provela kod tetke u Drnišu. Ona i njene dve rođake Vjera i Olga imale su tri guvernante - jednu iz Praga i dve iz Beča.
- One su nas - zapisala je Savka - učile stranim jezicima i lepom ponašanju, a bile su i muzički obrazovane. Kod jela nismo smele da dotičemo sto, prinošenje noža ustima bilo je najstrože zabranjeno. Jesti se moglo samo zatvorenih usta.
Dalja uputstva su glasila: lagano hodati, tiho se smejati, lepršavo plesati, kao da ne dodiruješ pod. Muškarcima pružiti samo vrhove prstiju da ih dotaknu usnama. Stopala su nam, kaže Savka, povazdan bila krvnički stegnuta tesnim cipelicama da nam se noge ne raskvase. Spasonosne papuče smele smo obuti samo nakratko, kod ustajanja i uveče pre leganja.
Savka, Vjera i Olga bile su najobrazovanije devojke u Drnišu, ali baš zbog toga mnogi ih ovde nisu voleli.
- Drniški momci govorili su da su one umišljene guske koje na njih ni pogled neće da bace - kaže Sanda. - Ali nije bilo tako. Imale su one razumevanje za svakog. Ali, njihovo obrazovanje bilo je njihova najveća mana.
Dokle je ta netrpeljivost Drnišana išla pokazuju i ova dva slučaja. Jedne večeri kad su se ove cure vraćale iz obližnje borove šume, sa svih strana zasuli su ih kamenjem. Drugi put napad je bio mnogo opasniji.
- Olga i ja sedele smo u hladovini borove šume i čitale knjige - kaže Savka. - Odjednom je nešto prasnulo. Bio je to pucanj pištolja. Metak je pogodio tvrdi kožni omot Tagorinih pesama koje sam ja držala u ruci. Zrno se zaglavilo u korice knjige. Tako mi je veliki indijski pesnik spasao život. Ta "pogođena knjiga" čuvala se u kninskoj biblioteci do 1941, kad nam je sve propalo, opljačkano i uništeno.
Sa svojom muzičkom klapom Dušan Rašković je sve češće dolazio uveče pod prozore ovih devojaka i pevao serenade. Bio je, kažu, sjajan pevač. U početku se udvarao Olgi, a onda se njegovo srce okrenulo Savki. Pisao joj je ljubavne stihove. Savka kaže da joj je otac rekao: "Momak je dobar, ali ja moju tako lepu, nežnu, krhku i osetljivu curicu ne mogu da zamislim među Raškovićima." Ni Savkina sestra Zorka nije bila za to da se Savka uda za Dušana Raškovića. Ali, sudbina je nepodmitljiva.
Prvi svetski rat teško će pogoditi porodicu Lukavac. Italijani će zapaliti sve njihove kuće u Tepljuhu i odneti "samo zlata i dragog kamenja u 150 kutijica".
- Dušan Rašković bio je tada u Splitu - kaže Savka. - Kad je do njega stigao glas da se ja udajem za ađutanta nekog generala, kao bez duše, ali i bez dokumenata, dojurio je u Tepljuh. Italijani su ga uhapsili i odveli u zatvor. U celoj priči istina je bila samo to da me je zaprosio neki oficir Srbijanac. Zatražio je veliki novac i opremu našta mu je moj otac kazao: "Kćer ne udajem. Osim toga, ona nije ni ćorava i grbava. Potraži ti, dragi moj, neku drugu!"
O svom dedi Dušanu Raškoviću, rođenom 1900. godine, Sanda kaže:
- On je imao troje dece, dva sina - Srđana i Jovana, i kćer Vjeru. Kad se Vjera rodila, Srđan je imao 13, a Jovan šest godina. Jovan je dobio ime po babi Jovanki iz roda Mrđena. Ona je nosila crne, široke "vuštane" do zemlje i "okruglu" na glavi. Njen brat od strica, Mića Mrđen, bio je poznat drniški Srbin i trgovac. On je deda Dražena Budiše, jednog od lidera hrvatskog Maspoka. Kad je Antun Vrdoljak javno optužio Budišu da ima podosta "bizantijske krvi" ovaj se pravdao da mu je majka Hrvatica pravoslavne vere.
Porodica Dušana Raškovića živela je dobro, ali se nije razbacivala bogatstvom. Znali su da štede, ali i da daruju one koji nemaju. Dušan je za četiri godine, kao najbolji u generaciji, završio prava u Zagrebu i Gracu. Pred njim je bila diplomatska karijera, ali je on odbio. Otvorio je advokatsku kancelariju u Kninu koja mu je mesečno donosila oko 30.000 dinara. Za toj novac moglo se tada kupiti 30 volova ili lepa kuća u gradu.
- Ali, Dušan nije kupovao ni kuće, ni volove - kaže Sanda. - Jedan deo tog novca otišao je sirotinji. Za moju baku su govorili: "Savka hrani pola Knina."
Raškovići su živeli u velikom stanu preko puta kninskog hotela "Grand". Stan je za to vreme bio vrlo moderno opremljen. Imao je engleski toalet, s velikom emajliranom kadom i prvi frižider u ovom gradu. Celu jednu prostoriju ispunjavale su knjige. Bilo ih je oko tri hiljade. Tri sluškinje obavljale su kućne poslove.
Na kakvom su glasu bile porodice Lukavac i Rašković govori i Vjerino krštenje, na kome su kumovi bili Vjera Perović, supruga tadašnjeg kraljevskog namesnika Ive Perovića, i dr Nikola Subotić, predsednik Skupštine Kraljevine Jugoslavije. Oni su u Knin stigli plavim kraljevskim vozom.
Dušan Rašković je imao veliki dar za muziku. Kao gimnazijalac u Splitu stanovao je u pansionu Ive Tijardovića, autora slavne operete "Mala Florami". Učio je pevanje. Imao je lep bariton, pa je nastupao i u pravoslavnoj i u katoličkoj crkvi.
Sanda Rašković prepričava nam jednu zgodnu anegdotu vezanu za muzičku delatnost svoga dede Dušana. Svake godine na maturskoj svečanosti nastupao je hor splitske gimnazije. Bio je to za Split prvorazredni kulturni događaj. Horom je dirigovao maestro Jakov Gotovac, autor opere "Ero s onog svijeta". Ali, kako Gotovac nije bio jedne godine zadovoljan uvežbanošću hora, svoju dirigentsku palicu predao je Dušanu Raškoviću rekavši da je za taj posao ovaj učenik vičan kao i on.
- To je za moga dedu bilo veliko priznanje i čast - kaže Sanda. - Ali, kako nije imao prikladno odelo za koncert - crne pantalone i frak - obukao je Gotovčevo. Jedva je ušao u odelo maestra. Nije zamahnuo nekoliko puta rukama i palicom, a pantalone su pukle na stražnjem šavu. Moj deda ostatak koncerta dirigovao je uz znatno redukovanu gestikulaciju.

(Nastaviće se)