Spas u manastiru

SVOJU prvu emigraciju u životu Jovan Rašković ovako opisuje:
- Bio je maj 1941. U Kninskoj krajini počeo je totalni, organizovani ustaški pogrom nad Srbima. U naš stan, gde je bila i očeva advokatska kancelarija, krišom ulazi jedan uredno obučen i dostojanstven seljak. Tihim glasom, kao da se pribojava, kaže: "Noćas su pohapsili i pobili pravoslavne sveštenike u Polači, Ružiću i Strmici. Očekuje se hajka najpre na ugledne Srbe, a onda na sve Srbe odreda. Gospodine Dušane, treba bežati!"
Iako je Dušan Rašković očekivao da će zlo uskoro početi, bio je zatečen ovom vešću.
- Bio je uplašen i zgrožen - seća se Jovan Rašković. - U kući je nastala velika strka. Majka, iako je bilo toplo majsko jutro, oblači bundu. Brzo se otvara blagajna i iz nje vade neke vrednosti. Sve se to radi kao da nailazi poplava ili se očekuje zemljotres. Svi smo ponešto nosili u rukama. Naša kućna pomoćnica Joka, s kojom smo se bili potpuno srodili, uzima dleto i čekić, izlazi iz kuće i skida javnu tablu na kojoj stoji ime moga oca i oznaka advokatske kancelarije.
Porodica Rašković uspela je nekako da se potrpa u automobil i prašnjavim putem krene prema Žagroviću. Na cesti nigde nikog. Stižu do granice koja italijansku anektiranu zonu odvaja od teritorije NDH. Na granici stoji onizak vojnik u zelenkastoj uniformi i sa šeširom iz koga viri belo perje. Na njegovom ramenu je mala puška, kao igračka. Dušan Rašković mu nešto kaže na italijanskom i vojnik im dozvoljava da pređu osamljenu rampu, uz hladan smešak i uljudan pozdrav.
- Imali smo sreće - kaže Dušan porodici. - Konačno smo na području gde smo sigurni i zaštićeni.
Zadovoljno stižu u Kistanje gde živi Zorka, sestra Jovanove majke Savke. Zorka je bila udata za Špiru Cvetkovića, krupnog zemljoposednika. Primili su ih srdačno, ali iznenađeno.
UBRZO u ovo bukovičko mestašce od nekoliko stotina stanovnika slivaju se kolone zbunjenih, polugolih i gladnih Srba iz Dalmacije, Like i Korduna. Dolaze svi oni koji su uspeli da pobegnu ispred ustaškog noža.
Dvanaestogodišnji Jovan Rašković teško je shvatao taj apsurd da Musolinijeva Italija, kao država koja je prihvatila i izrodila Pavelićeve ustaše, sad štiti njihove žrtve.
- Jednog dana - kaže Jovan - čuli smo da je u ustaškim novinama "Hrvatski narod" objavljena ucena za moga oca. Bio je ucenjen kao "četničko-komunistički vođa". Kad je moj otac, koji jeste bio Srbin, ali nikad nije bio ni četnik ni komunista, to pročitao u novinama, pao je u krizu. Najviše se plašio Srba, jer je iznos na koji je ucenjen bio pola ili milion kuna. Za taj novac onda se mogla kupiti dobra vila na Tuškancu u Zagrebu. Toliki novac unosio je kod mog oca strepnju da bi ga neko mogao da prokaže. On se više plašio Srba nego nekog ustaše koji bi došao u Kistanje da ga "sredi".
Pročitavši ustašku poternicu, Dušan Rašković je kao pokošen pao u postelju. Smračio se. Sav se uvukao u sebe i potonuo. Nije mogao da se kreće, kao da je bio oduzet. Jedva je govorio.
- Majka nas je smirivala da to nije smrtna bolest - kaže Jovan. - Pozvala je jednog starog lekara, očevog prijatelja. Posle pregleda, on nam je rekao: "Sve će biti u redu". Dušan se samo prepao, nije oduzet i nije šlogiran.
Jovan kaže da oca pamti kao vrlo brižnog čoveka, koji je bio u stalnom strahu da se njegovoj deci nešto ne dogodi. Taj strah ga je terao u pobožnost i krivnju. Iako je bio obrazovan na univerzitetima u Padovi i Gracu, zadržao je narodnjačku patrijarhalnost.
Kad se Dušan Rašković malo oporavio, odlučio je da se povuče iz Kistanja. Pošto nije mogao celu porodicu da povede sa sobom, rešio je da sam ode u Zadar, a zatim u Padovu, a da dvanaestogodišnji Jovan spas potraži u manastiru Krka. Stariji Dušanov sin Srđan, otići će u partizane. On je pre rata prišao komunistima.

- Pre odlaska otac mi je dao pismo za Nikodima, igumana manastira Krka - kaže Jovan. - Još se sećam strepnje s kojom sam nosio to pismo idući duž kanjona Krke. Bio je vrlo topao letnji dan. Čulo se jako kreketanje žaba. Kad sam stigao do manastirskog zdanja nikako nisam mogao da dohvatim alku na vratima i da njome pokucam. Bio sam sitan, a alka visoko. Nekoliko puta sam se okliznuo niz izlizane stepenice poskakujući da dohvatim zvekir. Pokušao sam da doguram neki kamen i da se na njega popnem, ali nije išlo. Onda je naišao jedan kaluđer.
- Čiji si ti, mali? - upitao je. - Koga tražiš?
- Ja sam sin Dušana Raškovića. Otac me je poslao da se javim gospodinu Nikodimu, igumanu.
Ušli su u manastir. Kaluđer ga je odveo do igumana, koji je sedeo na starinskom trosedu. Nije bio u svojoj igumanskoj odori već u beloj razdrljenoj košulji ispod koje su se videle kosmate, atletske grudi.
- Ovo je mali Rašković, advokatov sin - predstavio ga je kaluđer.
- Ti si Dušanov, kako se ono zoveš?
- Ime mi je Jovan - odgovorio je dečak đački precizno.
Iguman je zatim uzeo pismo i pogledom nehajno prešao preko nekoliko rečenica. A u njima je bila molba Dušana Raškovića da njegovog sina Jovana neko vreme iguman primi pod manastirski krov.
U manastiru Krka Jovan je boravio tri-četiri meseca. Odatle će otići u Zadar gde će provesti oko dve godine i završiti dva razreda niže gimnazije. U Zadru će dobro naučiti italijanski jezik.
Rat će preživeti i Jovan Rašković i iguman Nikodim. Oni će se ponovo sresti, ali na drugom mestu i u drugačijim okolnostima.
Jovan Rašković je bio mlad lekar. Radio je kao psihijatar u šibenskoj duševnoj bolnici.
- Jednog dana - kaže Jovan - stigao je kod nas iguman Nikodim. Delovao je iscrpljeno i tmurno. Obrazi su mu bili opušteni, a gestovi i mimika vrlo siromašni. Nije skrivao osećanje dubokog stida što se to baš njemu dogodilo. Jaki ljudi se stide bolesti. Rečenice su mu bile konfuzne zbog napetosti i teskobe. Pričao je o strahovima, krivnjama, sumnjama i gnevnosti. Govorio je da ga u isto vreme privlači vlastiti kraj, ali i ispunjava strah od smrti. Sve je manje uvažavao žive, a sve više poštovao mrtve.
Svoju priču o čoveku koji mu je pomogao da preživi rat Jovan Rašković ovako završava:
- U martu 1964. godine tragični i čvrsti, pošteni i umni iguman Nikodim (Opačić) izvršio je samoubistvo. Ubio se iz lovačke puške, pucanjem u zatiljak, u opustelom i tužnom manastiru na čijem je čelu bio više od 30 godina. Posve sam.

(Nastaviće se)