Gost kod Janomama

Piše: dr Željko JOCIĆ
Radeći doktorsku disertaciju, kao stipendista australijske vlade, mladi Beograđanin Željko Jokić proveo je godinu dana u Amazoniji proučavajući život, navike i rituale šamana. U feljtonu koji započinjemo danas objavićemo najinteresantnije delove iz tog istraživanja publikovanog u knjizi "Sa šamanima u prašumama Amazonije", u izdanju Izdavačke kuće "Miroslav"

VREME na početku mog bo­rav­ka u Pla­ta­na­lu, duboko u džungli, pro­ti­ca­lo je u po­ste­pe­nom upo­zna­va­nju i na­vi­ka­va­nju na Ja­no­ma­me i nji­ho­vu sva­ko­dne­vi­cu, ko­ja se od­mah po­ka­za­la umnogo­me dru­ga­či­jom od one na ko­ju smo mi na­vik­nu­ti. U isto vre­me, do­ma­ći­ni su se, či­ni mi se, ta­ko­đe pri­vi­ka­va­li na moje pri­su­stvo, po­sma­tra­li me i, ve­ro­vat­no, na svoj na­čin pro­u­ča­va­li.
Po­nu­đe­no mi je da se na ivi­ci na­se­lja po­dig­ne za­seb­na ku­ći­ca u ko­ju bih se sme­stio. Me­đu­tim, znao sam za slu­čaj jednog ame­rič­kog an­tro­po­lo­ga ko­ji je u ne­kom dru­gom
ja­no­mamskom na­se­lju sta­no­vao u ta­kvoj za­seb­noj ku­ći ko­ju je uvek za­klju­ča­vao po­što je do­neo ve­li­ke za­li­he hra­ne, raz­ne apa­ra­te pa i jed­nu pu­šku sač­ma­ru. Zbog te izo­lo­va­no­sti imao je dsta pe­ri­pe­ti­ja, jer je upra­vo to bu­di­lo ve­li­ku
ra­do­zna­lost urođe­ni­ka, ko­ji su ga ne­pre­sta­no op­se­da­li tra­že­ći čas hra­nu, čas po­klo­ne, pa je če­sto do­la­zi­lo do
ne­spo­ra­zu­ma. Ubr­zo je ste­kao glas ci­ci­je i ne­po­pu­lar­nog
pri­do­šli­ce, što mu je veoma ote­ža­va­lo ko­mu­ni­ka­ci­ju sa
me­šta­ni­ma, šta­vi­še po­če­li su da ga ig­no­rišu i one­mo­gu­ća­vaju u is­tra­ži­vač­kom ra­du.
Ima­ju­ći u vi­du taj pri­mer, lju­ba­zno sam od­bio po­nu­du doma­ći­na iz­ra­ziv­ši že­lju da se ne odva­jam, već da ži­vim zajed­no sa nji­ma, da se dru­žim i ra­dim sve što i oni, baš kao da sam i ja pri­pad­nik nji­ho­vog ple­me­na. To im se, bez sum­nje, do­pa­lo, a da bih kod Al­fre­da ot­klo­nio even­tu­al­nu su­rev­nji­vost zbog to­ga što sam se sme­stio u ku­ću nje­go­vog bra­ta Ha­sin­ta, po­klo­nio sam mu jed­nu ma­če­tu i le­pu ma­ji­cu sa uti­snu­tom slikom ve­li­kog or­la ra­ši­re­nih kri­la.
Iz­gle­da da mu se ovaj dru­gi po­klon iz­u­zet­no dopao, jer se po­tom da­ni­ma u toj ma­ji­ci po­no­sno še­tao is­pred ša­po­na i svojih sa­ple­me­ni­ka. Kad mi je usko­ro i ša­man Ena­no za­tra­žio slič­nu ma­ji­cu, da ne bih iza­zvao za­vist kod po­gla­vi­ce,
sla­gao sam da ih vi­še ne­mam, te mu po­klo­nim, osim ma­če­te, još i ve­li­ki iša­ra­ni nož što mu se do­pa­lo, a me­ni do­ne­lo no­ve poene kod ove ugledne lič­no­sti u Pla­ta­na­lu.
U po­čet­ku, naj­vi­še sam se dru­žio sa mno­štvom de­ča­ka i devoj­či­ca, ko­ji su mi ne­pre­sta­no ne­što pri­ča­li, ali iako od to­ga ni­šta ni­sam raz­u­meo, do­bro smo se sla­ga­li i za­ba­vlja­li. Na pro­stra­nom pla­tou u kru­gu ša­po­na po­ka­zi­va­li su mi svo­je igre: ga­đa­li su gu­šte­ra ma­lim lu­kom i stre­la­ma, ba­ca­li po­ve­ći ka­men na što ve­ću da­lji­nu ili bi po­vu­kli cr­tu na tlu i takmi­či­li se ko će svoj ka­men­čić da ba­ci što bli­že ovoj meti. Sve to pra­ti­la je deč­ja gra­ja i raz­dra­ga­ni po­vi­ci, uz za­do­volj­ne osme­he sta­ri­jih ko­ji su sa svo­jih le­žalj­ki
zna­tiželj­no po­sma­tra­li ne­sta­šlu­ke ma­li­ša­na, a i me­ne me­đu
nji­ma, slič­nog Gu­li­ve­ru me­đu Li­li­pu­tan­ci­ma.
Sa de­ča­ci­ma ra­do sam se spu­štao do re­ke na ku­pa­nje ko­je je na trop­skoj vru­ći­ni ve­o­ma pri­ja­lo. Oni bi se u vo­di bućka­li sa­svim go­li­ša­vi.
Dečaci su zna­li po­ne­ki put i da me svo­jom pre­pre­de­no­šću pre­va­re. Osim bom­bo­na na ko­je sam ih na­vi­kao, sve če­šće su tra­ži­li i kon­zer­ve sa obo­ža­va­nom sar­di­nom. Ni­sam mo­gao da ih od­bi­jem, po­go­to­vo kad bi ne­ko od njih stao is­pred me­ne i zaku­kao: „Vi­di ka­ko sam mr­šav, umre­ću od gla­di ako mi ne daš sar­di­nu“, po­ka­zu­ju­ći pri ­tom na svoj upa­li sto­ma­čić.
On­da me mi­si­o­nar­ka Ol­ga upo­zo­ri da ne na­se­dam na te triko­ve, jer oni na­mer­no uvu­ku sto­mak i na­pra­ve tu­žno li­ce da bi is­kam­či­li hra­nu, če­mu su ih na­vi­kli ra­ni­ji
an­tro­polozi. Isto­vre­me­no me po­sa­ve­to­va da u ta­kvoj pri­li­ci za­tra­žim da i oni me­ni ne­što po­klo­ne, od­no­sno za sva­ku konzer­vu da ne­što da­ju za ­uz­vrat. Dr­že­ći se ove pre­po­ru­ke, već pr­vom deč­ki­ću ko­ji za­i­šte sar­di­nu ka­žem da će je do­bi­ti, ali tek ako i on me­ni do­ne­se ri­bu sa re­ke. Ni­je du­go pro­šlo, a evo nje­ga sa upe­ca­nom ri­bom u ru­ci, pa smo se tram­pi­li.

(Nastaviće se)