Tvrđava u džungli

Piše: dr Željko JOKIĆ
Osim za de­č­je sva­ko­dnev­no igra­nje, slo­bod­ni pro­stor u središtu ša­po­na, ne­ka vr­sta se­o­skog tr­ga, slu­žio je i za dru­ge svr­he: odr­ža­va­nje pri­god­nih sve­ča­no­sti, go­zbi, ša­man­istič­kih se­an­si, za kre­mi­ra­nje te­la pre­mi­nu­lih, or­ga­ni­zo­va­nje ra­znih sku­po­va, kao i za su­sre­te sa pri­spe­lim go­sti­ma.
Sa spolj­ne stra­ne ša­po­no je ogra­đen vi­so­kim ko­ljem ra­di zaštite od ula­ska di­vljih ži­vo­ti­nja, ili upa­da ne­pri­ja­telj­ski ras­po­lo­že­nih sta­nov­ni­ka dru­gih se­la, ako su sa nji­ma u
za­vadi. Iz­van ša­po­na svud una­o­ko­lo pro­sti­re se gu­sta pra­šu­ma pu­na di­vlja­či, opa­snih zve­ri, gra­blji­vih pti­ca, ali, po
ka­zi­va­nju Ja­no­ma­ma, i mno­štva du­ho­va ko­ji na­ro­či­to no­ću
lu­ta­ju oko­li­nom. Sto­ga se uve­če ni­ku­da ne pu­tu­je, a svi
ula­zi u se­lo za­pre­ča­va­ju se gra­njem i ši­bljem. Pre­ven­tiv­no uop­šte, a po­seb­no za sma­nje­nje ne­pri­jat­ne po­mr­či­ne, slu­že
va­tre ko­je u sva­koj oda­ji za­jed­nič­ke ku­će sko­ro ne­pre­kid­no go­re ili bar ti­nja­ju i do­bro do­đu, na­ro­či­to no­ću, da gre­ju lju­de dok spa­va­ju u le­žalj­ka­ma.
Što se ti­če ži­vo­ta u za­jed­nič­koj ku­ći, me­ni je, a to su
is­ti­ca­li i svi dru­gi stran­ci ko­ji su bo­ra­vi­li me­đu
Ja­no­ma­mi­ma, naj­vi­še sme­tao, po­go­to­vo u po­čet­ku, pot­pu­ni
ne­do­sta­tak pri­vat­no­sti. Jer, u jed­nom ta­kvom ko­lek­tiv­nom sme­šta­ju sve je otvo­re­no i do­stup­no sva­či­jem oku i uhu.
Sva­ki vaš po­kret i rad­nja ili po­stu­pak se pra­te, sve što
či­ni­te, go­vo­ri­te, sme­je­te se, sva­đa­te ili vi­če­te, sve je to vi­dlji­vo i čuj­no. Na pri­mer, mo­je bri­ja­nje je uvek pri­vla­či­lo pa­žnju, po­go­to­vu de­ce ko­ja bi se oku­pi­la i ču­ča­la oko me­ne hva­ta­ju­ći pe­nu pa­lu na tle da bi je raz­ma­zi­va­li po svo­jim obra­šči­ći­ma.
Ja­no­ma­mi se, ina­če, ne bri­ju jer su bez dla­či­ca na li­cu i bra­di, osim što po­ne­ki star­čić po­se­du­je ne­ku vr­stu „ko­zje bra­di­ce“. Kao, re­ci­mo, ša­man Ma­ko­ve ko­ji je, vi­de­ći ka­ko glat­ko iz­gle­da mo­je sve­že obri­ja­no li­ce, po­čeo da mo­li da i nje­ga ob­ri­jem bar jed­nom me­seč­no, što sam i či­nio za sve vre­me bo­rav­ka u Pla­ta­na­lu. Za de­čur­li­ju ni­šta ma­nje in­te­re­sant­no ni­je bi­lo ni mo­je pra­nje zu­ba. Čim bih uve­če uzeo čet­ki­cu i pastu za zube u ru­ke, već bi se na­čič­ka­li oko lon­če­ta sa vo­dom, mo­le­ći da i nji­ma is­ti­snem ma­lo pa­ste ko­ju bi pr­sti­ći­ma tr­lja­li po zu­bi­ma, uz ki­se­lo li­ce i grom­ki smeh.
Kli­ma u ovim pre­de­li­ma te­ško je pod­no­šlji­va za jed­nog Evropljanina. Oblast ko­ju na­sta­nju­ju Ja­no­ma­mi le­ži u trop­skom po­ja­su ne­što ma­lo se­ver­ni­je od ekva­to­ra, pa je uvek to­plo i ve­o­ma vla­žno vre­me, zbog obil­nih ki­ša. Dok sam bo­ra­vio u Pla­ta­na­lu, bi­la je upra­vo ki­šna se­zo­na, pa bi sva­kog da­na u pr­vim po­po­dnev­nim sa­ti­ma oba­ve­zno gru­nuo plju­sak, po­sle če­ga bi va­zduh od na­glog is­pa­ra­va­nja po­sta­jao sko­ro sto­po­stot­no za­si­ćen vla­gom. Me­ni je to bi­lo lak­še pod­no­šlji­vo jer sam pre do­la­ska ova­mo ne­ko­li­ko go­di­na ži­veo na se­ve­ru Austra­li­je gde vla­da­ju slič­ni trop­ski uslo­vi na ko­je sam se une­ko­li­ko adap­ti­rao.
Ova­kve kli­mat­ske pri­li­ke či­ne ode­ću go­to­vo su­vi­šnom, pa naj­mla­đi Ja­no­ma­mi obič­no idu go­li­ša­vi, a od­ra­sli mu­škar­ci no­se sa­mo šort­se­ve, a že­ne krat­ke suk­nji­ce od plat­na. U ra­ni­jim vre­me­ni­ma, pre kon­tak­ta sa bel­ci­ma, mu­ški pri­pad­ni­ci ple­me­na ve­ći­nom su išli ob­na­že­ni, ali su po pra­vi­lu svoju muškost fiksirali oko pasa. Ne­po­što­va­nje ovog obi­ča­ja sma­tra­lo se ve­li­kom ne­pri­stoj­no­šću.
Iako že­ne ne no­se do­nji veš, ipak sam za­pa­zio da pri­li­kom se­de­nja pa­žlji­vo pre­kr­ste no­ge i vo­de ra­ču­na na ko­ji na­čin se pri­di­žu i spu­šta­ju na tle. Ina­če, go­le žen­ske gru­di ov­de su uobi­ča­je­na po­ja­va ko­ja, kao i uop­šte go­lo­ti­nja, ni­ko­me ne sme­ta, iz­u­zev mi­si­o­na­ri­ma.

Šaman Ruveverive kao "jaguar"
KNjIGU "Sa šamanima u prašumama Amazonije", autora dr Željka Jokića u izdanju kuće "Miroslav" po ceni od 500 dinara možete naručiti na telefone (011) 277-89-39 i 297-08-75.
(Nastaviće se)