Ispit pred magom

JOŠ od prvih dana po dolasku u Platanal naročito sam se interesovao kako izgleda delovanje halucinogena na korisnika. Pomno sam pratio šta se dešava u njegovom izgledu i ponašanju posle uduvavanja “epene” u nozdrve. Najpre bi se primetio na licu korisnika grč, zatim bi se zagrcnuo od kašlja, hvatao za glavu od bola, teturao i počeo da povraća. Nos mu je obilato curio vraćajući dobar deo ušmrknutog praha, a neki minut kasnije, nastupa stanje opijenosti.
Kad su mi prvi put ponudili halucinogeni prah, nisam za to imao hrabrosti, pa sam se pravio da, tobože, ne razumem šta govore. Kasnije, međutim, kad sam poprilično ovladao jezikom Janomama, nisam više mogao da vrdam i izvlačim se na raniji način, a i šamani su počeli prebacivati, kako mislim da ostvarim svoju želju i postanem „šapori“, bez upotrebe halucinogenih materija. Da ne bih izgubio poverenje koje sam stekao, ohrabrim se, stavim u nos cevčicu sa „epenom“ i kažem Janomamu preko puta mene da dune. Istog časa u nozdrve mi se sruči sitni prah od kojeg mi se u glavi sve pomutilo.
OSEĆAO sam se grozno, već posle nekoliko minuta skočila je telesna temperatura, a vidno polje se menjalo: sve je dobijalo žućkastu boju i imalo izgled, slično pčelinjem saću, nekakvih šestougaonika koji su počeli da se vrte u krug, posle čega sam izgubio svest. Kad sam se uskoro povratio i došao k sebi, bio sam ošamućen i plašio sam se da se ne razbolim. Ipak, bio sam zadovoljan jer sam, najzad, video kako praktično izgleda dejstvo halucinogena i menjanje svesti, što sam odavno želeo da lično iskusim. Ovakvih poteškoća imao sam još nekoliko puta, ali kad sam se malo navikao na halucinogene, više nisam osećao neugodne simptome kao ranije i već sam mogao i sam zajedno sa drugima, da učestvujem u grupnim, zajedničkim šamanističkim seansama.
Nas nekolicina posmatrača, pošto smo prethodno ušmrknuli opojni prah, posedali bismo u krug oko šamana i pomno pratili njegovu akciju. Kad šaman počne da peva i igra, osetili bismo kako se svi stapamo u jednu psihičku dimenziju, između naših tela nestale bi barijere i svi postajemo kao jedan. Što god bi činio šaman, bilo da zove duhove, ili se bori za spas drugoga, osećao sam kao da i ja sam sve to kolektivno radim i to je bilo moje prvo upućivanje u svet šamanizma. Ova praksa umnogome mi je koristila da kasnije, za vreme drugog dela svog boravka među Janomamima u selu Šeroanateri, mnogo lakše podnesem nimalo laki proces inicijacije. A doživljavanje inicijacije bio je jedan od najznačajnijih ciljeva u izučavanju šamanizma, teme mog doktorskog rada, zbog čega sam i došao u Amazonas.

BORAVEĆI u Platanalu i Mahekototeriju odlazio sam povremeno u društvu Janomama na kraće ili duže izlete po okolini. U više navrata išli smo do raznih naselja u ovoj oblasti ostajući negde po nekoliko dana što mi je dobro došlo da upoznam tamošnje Indijance i aktivnosti njihovih šamana. Bilo je, međutim, putovanja i drugačije vrste. Tako jednom prilikom krenem sa Hasintom njegovim motornim čamcem uzvodno Orinokom u nameri da plovimo dokle god se bude moglo. Iako su iza nas ostali mnogi kilometri, dugo se nije ništa posebno videlo osim guste neprozirne zelene zavese na obe rečne obale. Tek u neko doba, ukaza se na vidiku nekakvo malo indijansko naselje čiji su stanovnici lovili ribu nedaleko od obale.
Ne prilazeći im bliže, nastavili smo dalju plovidbu dok ne stigosmo do nekakve podvodne pećine o kojoj se sa strahopoštovanjem pričalo u celom ovom kraju. Moj saputnik sa posebnim uzbuđenjem i vrlo pažljivo proveze čamac pored tog mesta, objašnjavajući kako se veruje da u toj pećini obitava nekakav strašni duh, čuvar reke, kojeg ne treba slučajno naljutiti nekim nesmotrenim postupkom.
Opakog duha, međutim, nismo videli.
(Kraj)