Čekam vojni udar!

OSLOBOĐEN Nove Pazove i partijskog drugovanja sa Šešeljem, želeo sam novi put i novi početak, ali su se nagli zaokreti i prepravke sebe samoga pokazivali i napornim i bolnim. Ovo i zbog toga što su novi prvaci novog SPO podržavali baš moje dojučerašnje prejake reči, koje sam hteo da stišavam. Nadolazeću kataklizmu sam predosećao, čak je i jasno video, pa sam žurio ka govorenju koje će i da talasa i da smiruje, i da pali vatre i da ih gasi, istovremeno. Starim govorom hteo sam da zadržim i umnožavam pristalice, a novim glasom, strepnjom i pozivom na razložnost, da ih pripremam za opaku i neizbežnu buru. Izborna pobeda Franje Tuđmana i njegove Hrvatske demokratske zajednice terala me je da budem srpski megdandžija, a strah od utuka na utuk opredeljivao na zaokret.
Nisam mogao niti smeo ćutati pred miniranjem srpskih kuća duž jadranske obale, pred Tuđmanovim zagrljajima sa ustašama, koji su se kao pobednici u Zagreb vraćali iz emigracije, pred valovima slavopojki Antu Paveliću i ruganja žrtvama genocida, pred ratobornim zakletvama zabadanja oživljenog ustaškog barjaka u Sremu, Zemunu i na planini Romaniji, kao ni pred programskim rezolucijama muslimanske Stranke demokratske akcije o Islamskoj republici Bosni i Hercegovini, sa srpskim i crnogorskim Sandžakom u svom sastavu, koja će biti uređena po šerijatskom pravu i čiji će ajatolasi njome da upravljaju iz Sarajeva, Travnika i Mostara. Nemilice žigošem to zlo i ludilo, a znam da ih time još više razdražujem i da se opstanak Jugoslavije i njen krvavi rastur ne mogu sprečiti utakmicom isključivosti i mržnje na svim stranama. Gordijev čvor je čekao na mač koji će ga raseći, a nije bilo ni takvog mača ni Aleksandra...
- ŠTA čeka Vojska? - pitam, na tajnom sastanku trojicu mladih oficira, jednog Slovenca i dvojicu Srba. Posredstvom Miladina Životića, kojemu sam verovao i koji je delio moje strepnje za sudbinu države, oni su tražili taj susret i razgovor.
- A šta vi čekate, gospodine Draškoviću?! - uzvrati jedan od njih.
- Čekam vojni udar! - s neba ću pravo u rebra. - Da se, istoga dana, uhapse Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović.
- Zašto Milošević? On je za Jugoslaviju.
- On je njen glavni grobar. On je mali i sebični čovek mržnje koji uživa u ovom metežu što mu donosi slavu zaštitnika Srba i prikriva istinu da je on samo iskreni branilac jedne, i u Moskvi samoj, već mrtve ideologije.
- Varate se - nasmeši se, posle kraćeg ćutanja, mladi potpukovnik i pruži mi neki dokument. - Ovo je strogo poverljivo. Vojska osniva svoju stranku, svoj Savez komunista... Pročitajte. Ovo će se čitati u svim vojnim ustanovama i kasarnama.
U toj, tajnoj i specijalnoj, strateškoj analizi, pisalo je da su se sovjetski drugovi počeli pribirati i da velika i slavna ideja socijalizma nije bačena na kolena ni u Jugoslaviji. Od Vojske se tražila monolitna odanost socijalizmu, jugoslovenstvu, bratstvu i jedinstvu, klasnoj odlučnosti u surovom obračunu sa petom kolonom i unutrašnjim neprijateljem... Slepi za vreme i život oko sebe, oni su dremali u svojoj mladosti.
- Vojska je za Miloševića i njegovu suprugu - kaže potpukovnik. - Ovakvi, kao nas trojica, u manjini smo i u ilegali. Zato ćete razumeti što od vas krijemo svoja imena.
- Ima li generala ili admirala koji podržavaju Antu Markovića? Ili još imaju naklonost prema Ivanu Stamboliću?
- Možda ima, ali oni su u najdubljoj ilegali. Osim toga... nije Vojska izolovana od ovog haosa. Sigurno je dosta i onih koji se okreću svojim nacijama i njihovim vođama...
Hic Rodus, hic salta! - kažem sebi posle tog sumornog razgovora. Jugoslavija se brani u Srbiji. I biće srušena u Srbiji, ako Srbija ne sruši Slobodana Miloševića!
KAKO, sa kim? Samo, izgleda mi, na predstojećim izborima i sa narodom koji se, najmasovnije i najbučnije, okuplja na mitinzima Srpskog pokreta obnove. Ali, da li je ta snaga iluzija? Malo je i premalo među tim svetom onih koji će da ostanu postojani u svojoj veri. Više je, čini mi se, onih koji u meni vide tvrđeg, pa i luđeg, Srbina od Miloševića. Idu za mnom, jer sumnjaju da će on da izda. Ilija Živković, Milica Rajić, Kosta Bulatović... Pre samo tri ili dve godine, u onom "događanju naroda", kad je rušen Ivan Stambolić a uzdizan Slobodan Milošević, oni su predvodili bunu, a sada su sa mnom, u vrhu SPO. A koliko je tek onih kojima se prikazuje da ćemo pobediti, i samo zbog toga su sa nama? Uvek su na usluzi pobedniku. Ne pobedim li, oni će, u trenu, odbaciti od sebe tu svoju prevrtljivu uslužnost, koja im je, moguće, i jedina karakterna osobina koja je postojana.
I, tako, sav u sumnjama, idem Srbijom i govorim po njenim selima, varošima i gradovima... Nigde i nikada pre, trgovi nisu bili pretesni za svet koji je nekoga tako ushićeno slušao. Valjevo, Šabac, Čačak, Kruševac, Zaječar, Bor, Negotin, Crvenka, Novi Sad, Vranje, Leskovac, Zrenjanin, Pirot, Kraljevo, Subotica, Trstenik, Velika Plana, Sombor, Požarevac, Milanovac, Kragujevac... U Kragujevcu trg beše premali, pa se narod okupio u Šumaricama. A Užice, tada još Titovo Užice, sa Titovim bronzanim spomenikom, na prostranom i krcatom Trgu partizana. Počinjem svoj govor recitacijom... "Bataljon proređen još uvek čeka, kraj četiri mrtva jedan živi..." Recitujem "Kadinjaču" Slavka Vukosavljevića. Muk, šok, pa erupcija od pokliča i aplauza...
MOŽDA su to, ipak, bili najlepši dani Srpskog pokreta obnove. Jedna trupa, od režima označena kao satanska, ljuljala je Srbiju iz temelja. Kiptali smo od prkosa i, uglavnom, govorili kako je ko hteo, sa zanosom i neujednačeno...
Pamtim i pamtiću te trgove i te dane kao vino koje je pjanilo i podsticalo u meni tolike mane i zablude. Pogled s visina, priviđanje da sam obdaren za sve i da mogu sve. Zidao sam svoje snove na širokom i opasnom temelju, stvarajući i suviše široko polje za dolazeće nesreće. Mnoge zvanice i laskanja navodili su me da se lako ljutim, nagrađujem nezaslužene, poveravam se neznancima, potcenjujem dušmane i gubim smisao za razlučivanje prijatelja od neprijatelja.
Mesijanski zanos gordio bi me zakratko, po dan-dva, i bivao potiskivan senkama tuge i žalosti za prohujalim danima svoje slobode i nemoći da saznam kuda to idem i kako će se sve svršiti. Rađalo se i maštanje da, nekako i negde, isplivam iz bujice. Da se vratim tamo gde povratka više nije moglo biti i da, opet, budem samo svoj. Buka je, međutim, savladavala klonulost, treznila me i bacala u sve veće i pomamnije virove...

NE TAKMIČI SE U LUDILU!
- NE uznosi se i ne potcenjuj Miloševića! - kao da i sada slušam Iliju Davidovića, mog najžešćeg kritičara i kućnog prijatelja. Radio je, godinama, i sa Stambolićem i sa Miloševićem, i dobro poznavao obojicu. U vremenu raskola, na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, čiji je tada bio član, svrstao se uz Ivana i pao sa njim.
- Kakvo uznošenje, o čemu to pričaš? Najradije bih da dignem ruke od svega.
- Ja ti ne verujem i to pričaj drugome! Odustani, ako želiš da odustaneš. Ko ti brani?
- Okolnosti i događaji. Ispalo bi kukavički.
- To kod mene ne prolazi. Uživaš u svojoj ulozi nacionalnog spasitelja... Moj ti je savet da se dobro presabereš. Milošević je podmukao, prepreden i spreman na sve. Ne takmiči se sa njim u nacionalizmu i ludilu. Izgubićeš. Nastradaćeš...

NAJAVA
OD danas, u nekoliko nastavaka, objavljujemo kraće odlomke iz nove knjige pisca i političara Vuka Draškovića, koja, u izdanju "Večernjih novosti", ovih dana izlazi iz štampe.
Feljton, nažalost, ne može ni približno da dočara nadahnutu i uzbudljivu ispovest i svedočenje Vuka Draškovića o dramatičnim zbivanjima od osamdesetih godina prošlog veka pa do danas, u čijoj je žiži bio on sam, kao akter i kao meta.
(Nastaviće se)