Jedina komanda - juriš!

DOĐE red i na mene da nešto kažem... I od svega što sam rekao, vredela je i ostaće upamćena samo jedna reč.
Usred mog govora, sa svih strana i po komandi koju nisam mogao čuti, krenula je policija. Udaraju, gledam, pendrecima i čizmama, eksplodira suzavac, vodeni top baca debele mlazeve, idu borna kola, pojavi se i konjica... Jauci, vriska, ljudi se spotiču o ljude i padaju jedni preko drugih... Pogled mi se zaledio na nekom seljaku koji se rve sa policijskim vučjakom... Napadaju iz svih pravaca, iz Francuske, Makedonske, Kolarčeve, Vasine, Čika Ljubine, od "Ruskog cara". Vidim da demonstranti, koji se povlače i bivaju sabijani ka sredini Trga, gaze i ubijaju sami sebe. I, tada, izgovorim tu jedinu i, spasonosnu, reč.
- Ju-riš! - dreknem u mikrofon. - Ju-riš! Ju-riš! - ponavljao sam komandu i gledao kako se sabijena opruga ljudskih tela i gneva odapinje u suprotnom smeru, a napadači bezglavo beže bez kapa, bez šlemova, bez otetih pendreka, bez cisterne sa vodenim šmrkovima, bez bornih kola sa mitraljezom na krovu... Bacih mikrofon i sjurih se pred Pozorište, da se pridružim poteri...
- Idemo pred Skupštinu! - rekoh sa zarobljene cisterne, u nameri i da uđemo u Skupštinu.
NISMO ušli. Nismo, jer sam se, u Skupštini, pustoj i nebranjenoj Skupštini, ceo sat savetovao i preganjao sa poslanicima i liderima opozicije. Nisam bio poslanik, pa sam hteo da demonstrante i pobednike sa Trga Republike, koji ću prozvati Trgom slobode, u Narodnu skupštinu pozovu narodni poslanici. Svi su bili žestoko protiv. I svi su podržali predlog Demokratske stranke da u Skupštinu zovemo i u Skupštini čekamo predsednika vlade Dragutina Zelenovića!
Ne pravdam se nikome. Posavetovao sam se i pogrešio. I nije greška njihova, već moja. Nisam morao i nisam smeo da poslušam. Prosuo sam, u trenu, svu onu svoju strategiju kako ću da tog dana doskočim diktatoru.
Kao brdo, Giška je stajao pred vratima Skupštine i trpeo psovke i uvrede gnevnih ljudi koji su navaljivali da uđu. - Samo preko mene mrtvog, čekam Čičinu komandu! - odgovarao je Giška. Jedva je propustio i moju suprugu.
Ona, očajna, vrišti na mene. "Šta čekate, puštajte narod unutra?!" A ja joj, kao bednik neki, kažem da "čekamo Zelenovića". Reče mi, pamtim, pred svima, da se stidim!
I, srećom, postideh se, pa sa srpskom trobojkom u ruci izađoh na balkon, da se na jarbol podigne ta zastava i da kažem narodu da su oni novi poslanici nove Skupštine u novoj i slobodnoj Srbiji. Na nesreću, puklo mi grlo, neće reč iz usta...
Jeste, ovo mi se desilo, ali ovo ne može biti pokriće za ono što nisam učinio. Mogao sam otići do Giške i samo mu šapnuti da otvori vrata! Istina je da sam to želeo, čak i planirao, ali je, izgleda, istina i to da je kukavičluk bio jači.
I DANAS, posle toliko godina, u svađu i gorke reči sa Danicom prelaze sva naša glasna sećanja na 9. mart i te odsudne trenutke. Uzaludno se branim strahom od intervencije Vojske i, verovatnog, granatiranja zgrade Skupštine. Uzaludno, jer sam i na takav rizik morao pristati. Retki i veliki trenutak zahtevao je i žrtve, a od toga, baš od mogućih žrtava, ja sam pobegao tog dana. Dugo se lomio, pa prelomio naopako kad mi je javljeno da su dve žrtve, učenik Branivoje Milinović i policajac Nedeljko Kosović, već pale...
Kardiološki pregled potraja kratko. Specijalac koji me je uhapsio u hodniku Skupštine, pita da li bih pojeo njegov sendvič i popio jogurt.
- Sigurno ste gladni, a u Centralnom zatvoru nećete jesti prije sutra - nudi me svojim obrokom koji uzimam.
- Do zatvora ćete u "marici“. Biću pored vas... - priča još nešto, a ja se, u svemu tome, naprežem da dokučim iz koga bi kraja Bosne on mogao da bude, jer da je negde otuda poznajem po njegovom govoru i izgovoru. U "marici", u onom kavezu za kriminalce, odvojenom rešetkama od vozača, ne mogu da izdržim, pa ga pitam odakle je?
- Iz Srebrenice - odgovori i reče mi svoje ime i prezime. Reče, sigurno, ali ja to prečuh i ne zapamtih, jer on reče još nešto što privuče svu moju pažnju.
- Čitao sam "Nož", vi ste veliki pisac! - kazao je i naglo zaćutao.
Do zgrade Centralnog zatvora više nismo razmenili ni reči. Dve ili tri godine kasnije, videću ga i prepoznati na televiziji, kao komandanta Srebrenice i zločinca Nasera Orića!
Pred zatvorom, dade mi on i svoju paklu cigareta. Video je, reče, da pušim, noć je duga, a cigarete neću imati gde da kupim...

"SKIDAJ opasač, vadi vezice iz cipela", imam li pri sebi nož ili nešto slično... otisci prstiju na deset načina, slikanje za kriminalnu kartoteku... "uzmi ćebe", smrdljivo neko ćebe, i jastuk sa flekama od znoja i davno sasušene nečije krvi, i vojničku porciju od aluminijuma, s kašikom u njoj... stražari ispred, ja za njima, idemo, idemo dugo hodnicima, leva, desna, leva, desna, samo taj bat cokula razbija tišinu, a na plač podseća škripa mnogih čeličnih vrata koja otključavaju kad do njih dođemo i odmah zaključavaju čim kroz njih prođemo... pa niz betonske stepenice, opet hodnici i kapije - pregrade...
- Stigli smo - kaže stražar, a neko drugi otključava ćeliju. - Ulazi! - tresnuše vrata za mnom. - Svetlo ćeš imati još pet minuta.
Ono se pali u hodniku i stiže iz hodnika kroz armirano staklo iznad gvozdenih i teških vrata grobnice koju razgledam. Nesnošljivi je smrad od klozeta čučavca u ćošku. Metalni krevet i dva poderana i svačim umazana dušeka na njemu. Pored kreveta stočić, i ništa više. Ćelija je tri metra u dužinu i samo dva i nešto u širinu. Hrapavi beton, a zidovi odavno nekrečeni i nagrđeni. Vidim i čitam na tim zidovima svašta. "Đavo“. "Majko moja“. "Bože, kretenu". "Sanja, suzo“, napisano je krvlju. I svuda recke, po četiri uspravne i jedna vodoravna, koja ih prekrižuje... "Majko moja“, rekoh i ja, u sebi, i pripaljujem cigaretu...
Neobjašnjivo je, zaista, šta sve čovek trajno zapamti i šta sve, i zbog čega, lako zaboravi. Ime i lice zatvorskog upravnika u dubokoj su i tamnoj jami mog uma, a i sada, evo, vidim žutu fleku od vrele pegle na košulji jednog od zatvorskih stražara i šuplju cipelu na nozi drugog. Trećem, koji sedi ispred moje nove ćelije i čita "Večernje novosti“, čak pamtim i bradavicu pored levog uva. Njega sam baš zamolio da mi doda nož, da oljuštim jabuku. Kad mu vratih taj nož i, uz smeh, spomenuh da je bio nepažljiv, jer sam se njime mogao ubiti, začuđeno je ćutao, češkao se dugo pored uva i noktom zakačio bradavicu koja je počela da krvari... Pa se ne sećam, nikako, ni toga ko je sve bio na terasi Narodnog pozorišta, a sećam se, živo, raskopčane bluze jedne devojke koja motkom juri policajca na Trgu, i nekog seljaka mokrog od vodenih šmrkova koji psuje i galami gde mu je kapa...

(Nastaviće se)