Suze princa Aleksandra

I EVO, on izlazi iz zgrade aerodroma. S njim su princeza Katarina i sinovi - prinčevi Petar, Filip i Aleksandar. Prestolonaslednik pada na kolena, na veliko parče zatravljene zemlje donete iz Topole Karađorđevića. Krsti se, ljubi tu zemlju svojih korena, koju prvi put vidi i dodiruje. Plače... A, iz daljine, dopire podmukli huk topova kod Vukovara, kojima jedna druga Srbija, hipnotisano odana umirućem jevanđelju socijalističke revolucije, svirepo ubija i ruši, a da ne zna ni dokle, ni zašto.
- Moj narode! - uzvikuje, na aerodromu, prestolonaslednikov najstariji sin, princ Petar, a niko ne zna, niti može znati, koji je to narod, čiji je, i kako je ime nesrećnoj državi u koju je stigla njena najslavnija porodica.
Ono što se, u tom trenutku, zna jeste samo to da topovi gruvaju i tenkovi oru po državi koju su početkom tog ružnog veka stvorili Aleksandrovi preci. Od aerodroma, pa do centra prestonice, do Terazija, protežu se lica zapaljene nade, koja su, ozarena, izašla da požele sreću, i Aleksandru i sebi. Mašu, pevaju, plaču, kliču, i sa trotoara i sa nadvožnjaka i sa prozora i sa krovova...
Na Terazijama, prolom od sreće zbog vere u kraj nesreće. Aleksandrov auto poklopio mravinjak ljudskih glava. Pamtiću do kraja života neopisivi sjaj u očima stare beogradske gospode, koja je klečala i krstila se, a neki su, čak, celivali i točkove prinčevog automobila. Poslednji put su ti ljudi, na kolenima, ali tada u pobožnoj tišini, na Terazijama dočekali i sa Terazija prema Oplencu ispratili prinčevog dedu, u Marselju usmrćenog tvorca i kralja Jugoslavije... Dovde pamtim, a dalje se stidim.

Pamćenje i - stid

- SAMOZVANI princ Aleksandar juče je na beogradskom aerodromu, kao ovca, pasao travu! - cereka se Vojislav Šešelj s ekrana "TV Bastilje".
On, četnički vojvoda, okićen kokardom sa krunom, psuje Krunu i zacenuto priča Srbiji da su i general Mihailović i svi četnici bili za republiku. I da su i Nikola Pašić i njegovi radikali, takođe, bili zakleti neprijatelji Krune. Neumorno ponavlja, da je Aleksandar samozvanac i kriminalac, jer se i njegov otac, kralj Petar, izjasnio protiv sebe i kraljevine, a za Tita i republiku. Aleksandar je strani plaćenik i špijun, kojeg je u Srbiju doveo zapadni agent i nacionalni izdajnik, ludi - već sam postao i ludi - Vuk Drašković. A doveo sam ga, po Šešelju, da mi pomogne da sprečimo Slobodana Miloševića i njega u istorijskom poduhvatu stvaranja Velike Srbije!

Dijagnoza Crnjanskog

U SRPSKOM narodu, a posebno u Beogradu, sve se lako i brzo zaboravlja. Ova davna dijagnoza Miloša Crnjanskog, jedino je razumno, ako o bilo kakvom razumu može biti reči, objašnjenje za, neslućenu, podršku koju će Šešelj uskoro da dobije od naroda Srbije i za pijanstvo njemu odanih vernika, uzneto do visina bogotvorenja bez pameti, ušiju i vida. Jednom sam, tih suludih godina, rekao Ivanu Stamboliću, u njegovom stanu, da nas dvojica, on i ja, zaslužujemo neko prokletstvo. Zašto? - gledao me zapanjeno. Zato, odgovorio sam, što je on lansirao Miloševića, a ja Šešelja!
Uoči samog Aleksandrovog polaska u Topolu i na Oplenac, dojavljuje mi neki čovek, uspaničeno i poverljivo, a nije hteo da kaže svoje ime, nego samo da radi u Državnoj bezbednosti, da princ, nipošto, ne sme ići na ručak u kafanu predviđenu protokolom. Ne sme, reče, jer su DB i Šešelj pripremili klopku, da obrukaju prestolonaslednika. Da mu se, u jelo ili piće, uspe nešto što će... sramota me i da napišem.
Na vreme, srećom, javim princu da zaobiđe taj restoran i da ručamo negde drugde. Iz pristojnosti, detalje njemu nisam spominjao. Poslušao je. Svratili smo u neku krčmu, pored puta, bliže Mladenovcu nego Topoli. Vlasnik i njegova žena, oboje seljaci, samo što nisu pali u nesvest. Nekoliko dobrih minuta, nisu umeli ni da progovore. Samo su obigravali oko Aleksandra, mahali salvetama, pa išli, bezglavo, do šanka i nazad. Prva se pribrala žena. "Kakva naša sreća, Vaše visočanstvo!", kazala je, iz duše i uzbuđeno. A na zidu njene kafane, visila je, uokvirena i velika, slika Slobodana Miloševića!
- Samozvani princ Aleksandar oneredio se za ručkom! - ponovo se kikoće Šešelj, na specijalno zakazanoj konferenciji za novinare. Svoju pripremljenu gadost, koja mu nije uspela, objavljivao je kao istinu.

Bežati od SPO

BEŽEĆI od te bruke, idem u susret horskoj pakosti, koja je, možda, bila i nečasnija od Šešeljevih prostakluka, jer je lagala i klevetala ispod zvučnih titula i u rukavicama. Aleksandar je, naglo, počeo da me gleda popreko i da me izbegava. Iz učenih glava srpskih akademika, pisaca, profesora i prestoničke elite odane Kruni, princu su stizali saveti da me se kloni, jer želim da se poštapam njime. Da mi, politički hromom, on bude štula. Da hoću da ga iskoristim! Pričali su mi prijatelji, koji su to sve slušali, da oni Aleksandru nisu ni spominjali Šešelja kao opasnost i po Krunu i po naciju, da su hvalili Miloševića kao odlučnog vođu, čak i spasitelja, i da su sav svoj jed i otrov prosipali po meni. Sa slašću su, ti učeni, ti vaspitani, potezali i Šešeljeve optužbe i rečnik, da se drogiram, da sam neuračunljiv i lud po mnogo čemu. Za SPO su govorili da to i nije stranka, nego posebni čopor fanatika, pijanica i kavgadžija, takoreći banda, od koje Aleksandar mora da beži. Iz njih je, slutim, siktala njihova ponižena i prezrena uobraženost, jer niko, baš niko, od stotina hiljada ljudi, koji su tih dana klicali prestolonasledniku, uz koga su se oni svuda tiskali, nije htelo da im se divi, čak ni da ih primeti. - Hoćemo kralja, hoćemo kralja! - odjekivalo je svuda. Ja sam, zbog Aleksandra, da ničim ne bacim senku na njega i razvodnim klicanje njemu, svuda išao poslednji i sprečavao i stišavao povike "Vuče, Vuče!". Oni su, razblaženi, ipak, stizali do princa i njegove svite, koja ga je opominjala i dražila na moju pohlepu i zaveru. Istovremeno, punili su mu uši bajkama o sopstvenoj veličini i nagovarali da njima preda zastavu boraca za kraljevinu. Ništa nasilno i ništa plahovito, govorili su mu. Polako i otmeno, uz prijeme, uz konjičke trke, uz slikovnice i poeziju. Nije još zrelo, ali biće. Zašto da ostaje u Beogradu? Naopako, ako posluša onog Draškovića, onog čupavog i neobrijanog, onog što ne zna ni šta je kravata a kamoli smoking, pa se u Dvor useli nasilno, u jurišu naroda na njegovu otetu očevinu! Budući kralj ne sme ni da razmišlja o tome.
Pa sve, saletali su ga, i da se useli u dvor, njemu bi Milošević, lako, isključio i struju i vodu...

NISAM STRANAC
- FATALNA greška, istorijska greška... Ne smete da odlazite! - očajnički molim Aleksandra, do koga, nekako, uspevam da dođem.
- Ja nisam stranac i neću da živim u hotelu!
- Ući ćete u svoju kuću, u dvor. Sutra, odmah sutra, samo pristanite.
- Pa da mi Milošević isključi struju i vodu! - odgovori Aleksandar.
- Srbija traži da ostanete i da budete kralj! - tada, i samo tada, pred njim sam dreknuo.
- Kruna je iznad političkih partija... Kruna je i za stranke koje nisu za Krunu. Onaj sastanak sa liderima svih stranaka, onaj od sinoć, nosim kao najlepšu uspomenu.
- Uspomenu? Nade naroda i vaše obaveze moraju biti preče nego strah od nestašice vode!
- Kruna ne sme dozvoliti nikome da je iskorišćava i zloupotrebljava za svoje interese i ambicije! - odbrusi odlučno...
Odleteo je. Ubrzo je otvoren šampanjac u kući Slobodana Miloševića, kao i kad je, koji mesec ranije, proslavljan puč u Moskvi i svrgavanje Mihaila Gorbačova. Tada su se radovali kratko, jer je Boris Jeljcin uzvratio kontraudarom, a sada, sada će veselje da potraje. I rat. I smrt...
(Nastaviće se)