Odavde izlaza nema!

GURNUŠE me napolje, u drugi čopor koji je čekao pred liftom i koji se, bez komande, ustremi na mene. Spućenim rukama štitim lice od pesnica, kundaka, čizama, sklupčan na betonu i, u mislima, okrenut stepeništu i Daninim mukama. Gledam, a ne vidim nijedno lice, jer su ona visoko i nedostižna. Samo čujem jezive povike "Ubiti gada", "Ustašo!", "Đubre izdajničko!" i psovke, grozne psovke na ijekavskom i sa, prepoznajem, akcentima iz mog zavičaja. Psuju mi "majčino mlijeko“. Pitam se, dok me vuku ka policijskoj marici, ko su policajci koji se bacaju na mene i zaklanjaju svojim telima.
- Ođe si đe si i odavle ga nećeš živ izaći! - raskoračio se, nasred betonskog podruma, zavrnuo rukave i smeje se kao lud. - Ovo su pravi Srbi sa ratišta, pizdo izdajnička! - sruči mi svoju šaku, kao u medveda, među obrve.
- Udri!
- Gazi!
- Lomi!
Čas sam klupko, a čas polukrug, koji se praćaka po betonu, nastojeći da mi lice bude uz beton i zaklonjeno od udaraca koji pljušte... Ne znam ni koliko ih je, ni koliko to traje... Ubrzo ne znam i ne vidim i ne čujem ništa, niti osećam bol.
- Još vode, još! - vraćam se odnekud, ne znam otkud, ali bola nema.
- Gotov je! Ne diše!
- Đubre je to, ništa mu nije! - i, tada, otvorih oči.

KUNDAKOM PO GLAVI
- NIJE mu ništa, šta ti kažem - kleknu jedan od njih... Bože, kako mu je smrdelo iz usta. - Kako si, moj Čiča? Kako si, srpski kralju?
- Kakav kralj, šta pričaš, čovječe? To je obično govno, to je ustaša, dobro kaže Šešelj!
- Niste domaći, pa ne znate. Ovde za njega govore da je kralj srpskih trgova, kralj opozicije, kralj govora...
- Govora protiv Srba u Bosni - prekide ga onaj brkati. - Ustaških govora! - i spomenu mi, i on, "mlijeko materino" i "sisu kurve koja me zadojila“. - I žena ti je Alijina kurva - šutnu me cokulom. - `Oće da ideš u Gacko i da braniš balije... Srpski kralj, a ovamo za balije! - diže se i donese metalnu kantu, a vodu iz nje sasu po meni. - Evo ti tvoju krunu! - nabi mi tu kantu na glavu. - Kralj, sad si pravi kralj! - podivljao je i udarao kundakom po toj kofi, sa strane i odozgo. - Boli li te, kralju?! - smače mi "krunu“ s glave. - `Oćeš li još, predsjedniče Srpskog pokreta obmane?! - progovori Šešelj iz njega.
- Ne možeš ti, stoko, da udariš tako jako a da mene zaboli! - rekoh kroz krv, koja mi je isticala iz usta i nosa. Razdraživao sam ih da bi požurili, da me ubiju brzo, da se ne mučim.
Njih dvojica ščepaše me za kosu i, u trku, povukoše ka zidu. Temenom sam, donekle to pamtim, udario u beton... i više ne pamtim ništa. Tek u zatvoru ću saznati da su me, polumrtvog, odvukli kod Danice, u toj istoj policijskoj zgradi, u 29. novembra, i bacili njoj pred noge. "Kurvo, evo ti tvog Vuka!", rekli su joj i sasuli kofu vode na krvavo i nepomično telo. "Dano moja, ja ti nisam nizašta“, promucao sam, kaže ona i kažu uhapšeni koji su bili sa njom, a onda sam sklopio oči...

KLINIČKI MRTAV
NE sećam se ničega, i ne znam da li su me još mučili i koliko. Ne sećam se ni lekara koji su dolazili, ni uzbune u štabu policije, jer sam, te noći, kažu, klinički dva puta bio mrtav.
Ono čega se sećam jeste neki vodopad načičkan ogromnim ledenicama ispod kojih su leteli helikopteri, a po jezeru je plovio izvrnuti čamac koji nije mogao da potone i za koji sam se hvatao, sav u groznici, jer mi je bilo hladno. Iz tog čamca rasle su maline prekrivene rojevima pčela sa kandžama... Gorelo je neko bure puno mleka, a iz bureta izranjala devojka sa zmijom u kosi i vojničkim čizmama kao minđušama... Iduće godine, na ostrvu Limnos, u Grčkoj, taj svoj košmar i prikaze pripisaću, u romanu "Noć đenerala", mukama Draže Mihailovića...
Sokratova odbrana i smrt, koja me opseda, mojoj strasti daje najdublji i razložni smisao. Ako je smrt što i san, neće boleti i neću ni znati da sanjam. Ako je ona, u šta bih, kao hrišćanin, hteo da verujem, prelazak u stanje blaženstva i susreta sa onima koji su umrli skoro ili davno, tada ću biti srećan i srešću se i sa svojom majkom, koju i ne pamtim. Ako je smrt samo sunovrat u mrak, u nepostojanje, u ništa, onda ću biti ono što sam već bio pre svog rođenja i što je, kao nesvesna tama, bilo lišeno svega, i radosti i žalosti, i ljubavi prema ženi i straha od dželata.
U svakom slučaju, ma šta smrt da je, neće mi i ne može biti teže nego što je. Pa, sve i da budem obična travka na grobu, ili isparim u oblake i pretvorim se u kišu, ili me, kao dašak neki, primi u sebe beogradska košava, ipak ću biti nešto i neću, više nikada, u njihove kandže i pod njihove čizme. A i oni svi će, ubrzo, za mnom. Vreme je neograničeno, ono ne postoji. Vreme su izmislili ograničeni i jadni ljudski umovi, i ono što se ne može deliti ni na juče ni na sutra razdelili na sekunde, minute, sate i godine.

KRATKOĆA TRAJANjA
DA sam rođen kad i Stefan Nemanja, a umro tek juče, ništa time ne bih zaradio, jer bi i tako dugački život bio tren, samo tren, bačen u večnost i u beskonačnost. Život čovečji, ma koliko on trajao, nije samo hitanje ka toj večnosti koju smrt donosi, nego je i stalno survavanje života samog u mrtvu prošlost. I naše hodanje je uzaludna odbrana od padanja, koje je neizbežno i konačno, kao što je i disanje čovekovo besmisleni napor protiv prestanka disanja.
Kao da smo bez pameti, svakim svojim dahom i pokretom borimo se protiv smrti, a znamo da ona mora da pobedi i da smo joj pripali svojim rođenjem. Nema čoveka, ni mladog ni starog, ni zdravog ni bolesnog, ni onog što je na prestolu ni onog što je u lancima, koji ne želi da živi bar još jedan dan, a kad on dođe i prođe, i mnogi dani za njim, on stiže do jame koja ga čeka i koju ne može izbeći.
Kao divlji slonovi, koji ne daju da se ukrote, urlamo i besnimo, jedemo, spavamo, trpimo razne muke, ubijamo jedni druge, tiskamo se po svadbama i po grobljima, žurimo da nešto stignemo, molimo za milost i samilost, gordimo se zbog svačega i jaučemo zbog ničega, da bismo, na kraju, a svakome kraj dođe, oborili glavu i bili zauvek ukroćeni. Ako u životu ima ikakvog smisla, onda je on u kratkoći njegovog trajanja, a kratak je taj fitilj svakome, i kralju i sužnju, i detetu i starcu...


VAPAJ SUPRUGE
U OVIM mislima i sa njima, ne razumem molbu Mihiza i Miće Popovića da živim, ni molbe rodbine, ni Danino preklinjanje da odustanem. Da bi me ubeđivala i ubedila, dopustili su joj da uđe u moju sobu, i da plače i optužuje me da je ne volim, jer je ostavljam samu i nesrećnu do kraja života. I te reči njene i suze, klečanje kraj mog kreveta i ruke sklopljene u vapaj i molitvu, prolazile su pored mene i ostavljale me ravnodušnim. Preseljavajući se na neku daleku i nepoznatu obalu, sa čudnim mirom, kao da su upućene nekome drugome, čitao sam i poruke američkog, francuskog i ruskog predsednika, meni posvećene pesme Matije Bećkovića, Rastka Zakića i Bate Nenezića, opomene vladika da je samoubistvo najveći greh...
(Nastaviće se)