Srbija traži - sebe

PONIŽENI i pred našim oružjima nemoćni kradljivac priznaće, na kraju, da je krao i vratiti ukradeno. O tim nezaboravnim danima i mesecima koalicije "Zajedno", koji se više nikada neće ponoviti i koji, pre nas, nisu bili viđeni nigde u svetu, Petar Pajić će napisati antologijsku pesmu. Recitovao sam je na promociji, a u kasnijim čitanjima je, ne pitajući autora, i proširivao svojim sećanjima na karnevale kada je Srbija tražila sebe.
Krenuli smo da obaramo češki rekord u vremenu kad smo, kao narod, visili na svetskom stubu stida, na koji nas je bio obesio naš Frankenštajn. Ali, ali...
Kad je na ulici akademik počeo da lupa u šerpu, a profesor da duva u pištaljku, kad je sudija stavio kantu na glavu, kad su merino ovce iskićene Miloševićevim slikama nagrnule na kordone policije, a srpski studenti preko kordona zaigrali odbojku, kad su srpski doktori počeli da pregledaju srca i pluća automobila, kad su devojke pred puškama i pendrecima zaigrale striptiz, a prasići poneli parole sa izlivima svinjske ljubavi prema srpskom vođi, kad su svi zatrubili, zalupali i zazvonili - silni Zapad se trgnuo i uzviknuo da su Srbi ozbiljan narod!

SIGURNI POBEDNICI
KAD su svi zađipali na trgu, udovica i student, baba i neženja, pijanac i dama, kad je raspuštenica podigla transparent da je ona slobodna žena, kad je samac video šansu, kad su svi počeli da skaču i podvriskuju, kad su odlučili da šetaju i celu noć, da ne idu kućama i da stanuju na ulici - tada smo, tek tada smo, i sebi i svetu izgledali kao normalni.
A kada su udarile kiše, susnežica i sneg, a mi počeli da se smrzavamo, pa se dogovorili da iz inata kisnemo i da se iz inata posmrzavamo - tada smo čuli pohvale da smo pametan narod.
Kad su svi izašli na ulicu, bebe iz obdaništa, a unutra samo ostala ministarka za brigu o porodici, kad su na ulicu nagrnuli i đaci iz škola i studenti sa fakulteta, a unutra samo ostao ministar prosvete, kad su i radnici izašli na ulicu, a unutra ostao samo ministar privrede, kad su i bolesnici i lekari napustili bolnice, a unutra ostao samo ministar zdravlja, kad su svi, svi, svi, izašli iz kuća, a u kući ostao samo vođa sa ženom, kad su svi krenuli da idu, idu, idu, i da se vrte u krug - tada je, tek tada je izgledalo da smo pronašli put i da znamo šta hoćemo i kuda ćemo!
Nažalost, brzo ćemo i lako da zalutamo. Avionom Vlade Španije, nas troje letimo u Madrid kao pobednici i kao heroji za koje zna čitav svet. Čekaju nas premijer, ministar spoljnih poslova, možda i kralj. Pozvani smo i u Rim, Pariz, Moskvu, Brisel, London, Kopenhagen, Vašington. Niko ne sumnja da smo, nas troje, sigurni pobednici i skorih predsedničkih i parlamentarnih izbora. Sporazumom, potpisanim i objavljenim za vreme tromesečnih demonstracija, "Zajedno" će na tim izborima nastupiti zajedno. Vesna će biti kandidat za predsednika parlamenta, Zoran za premijera, a ja za predsednika Srbije.

KONKURS ZA "HAVELA"
ZORAN je, dok letimo u Madrid, već gradonačelnik prestonice. Po ranijem sporazumu, ta funkcija pripadala je stranci koja na izborima u Beogradu osvoji najviše odborničkih mandata, a ta stranka bio je SPO. Na onom simsu Demokratske, odakle smo govorili prvih dana protestnih šetnji, pocepao sam taj sporazum, podigao ruku Zorana Đinđića i proglasio ga za gradonačelnika.
Naši španski domaćini, koji čekaju junake srpske karnevalske revolucije, ne znaju da je pobednički motor već u nevoljama i da Đinđićeva stranka šalje signale da nju ne obavezuje sporazum o zajedničkim kandidatima na izborima koji dolaze. Možda bi se, javljaju oni, ipak žrtvovali i poštovali svoj potpis i ugovorenu reč, ukoliko ja odustanem od trke za šefa države. Potrebno je, šapuću, raspisati javni oglas za "srpskog Havela", budućeg predsednika. On mora, opisuju tog Havela u svojim porukama meni, da ima harizmu, da je poznat, da je proganjan od Miloševića i da je priznato književno ime, a ja, po Miodragu Perišiću, šefu tog štaba koji traga za takvim predsednikom Srbije, ne ispunjavam nijedan od željenih kriterijuma!
Naši domaćini ne znaju ni ono što sam ja odavno bio saznao, i do kraja demonstracija krio od svoje stranke, čak i od supruge. Veoma često, a tajno, Zoran Đinđić se, dok je protest trajao, sastajao sa Miloradom Vučelićem, Miloševićevim janičarem, i Jovicom Stanišićem, šefom tajne policije. Zbog čega? Zoran me je uveravao da su nam i Vučelić i Stanišić naklonjeni i da je od njih dobijao podatke o planovima i namerama neprijatelja.

ĐINĐIĆ I MILOŠEVIĆ
ALI, priča se, pričaju mnogi, i ta šaputanja stigla su i do mene, da se Đinđić, takođe tajno, sastajao i sa Miloševićem? Zašto i sa njim? Nije, valjda, da je i od Miloševića skupljao podatke o planovima Miloševića?! I da li su te glasine istinite?
- Zorane, da te nešto pitam - reših da izbacim muku iz sebe. - Jesi li se, za vreme protesta, sastajao sa Miloševićem?
- Šta ti je? Otkuda ti to? - zašara on pogledom.
- Priča se.
- Nisam, Luke mi! - zakle se u sina.
- Zorane, nije fer da lažeš čoveka! - reče Vesna. - Bio je, Vuče, i to je bez veze - obrati se ona meni.
- Totalno bez veze, užasno blesavo - potvrdi i Zoran. - Vesni sam rekao da me je pozvao i sa njom se savetovao da li da idem... Totalno blesavo. Video sam da je skroz fijuknuo!
- Ko?
- Milošević. Milion ljudi na ulicama Srbije, a on me ubeđuje da je to samo šačica izgrednika... Nemaš pojma kako sam se tada osećao. Ludak, ne priznaje realnost, fijuknuo...
- Zbog čega ste vas dvoje to krili od mene?
- Znala je samo Vesna. Ja sam to krio i od ljudi u Demokratskoj stranci, pa sada neki, kao Labus i Zaharije Trnavčević, zbog toga prave pizdarije!
- Bio si dužan, bili ste dužni, da me obavestite. Ne razumem, od mene si krio, a sa Vesnom se savetovao?
- Nismo smeli da ti kažemo - umeša se Vesna. - Znaš i sam kakav si. Razbesniš se kao ris i niko ne može da te obuzda. Zato smo krili od tebe. Bilo nas je strah, pravo da ti kažem.
- Tako je, nismo smeli da rizikujemo - poče on svoj ples rukama. - Da smo ti kazali, ti bi odmah u svom stilu: što na umu to i na drumu! Ti bi me prozvao i optužio na mitingu za izdaju! - za svoj tajni sastanak okrivljavao je mene. - Da si razložniji i umereniji, rekao bih ti, što ti ne bih rekao... Kunem ti se, sve je skroz bez veze i nema nikakvog razloga da ti se sada priviđaju neki beli miševi!
Ništa više nisam pitao. Samo su avionski motori kvarili mučnu tišinu. A "miševi", oni "beli", zaigrali su u mom mozgu...


(Nastaviće se)