Srbija pod bombama

PO MEĆAVI, negde oko ponoći, "falkon“ Vlade sleteo je na Surčin. Četa novinara i kamermana, domaćih i stranih, čekala je izjavu prvog čoveka državne diplomatije. I dobili su izjavu. Rekao sam da u Rambuje nismo pozvani kao cirkuska trupa i da ono što nam se tamo nudi možemo i moramo da prihvatimo. A šta nam se to nudi nisam otkrio novinarima, jer je ruski pregovarač Boris Majorski zahtevao da tu "tajnu i sudbinski po Srbiju važnu poruku“ prenesem lično Miloševiću. Novinarima sam rekao da Kosovo ostaje u Srbiji i da će UČK biti razoružana. Nisam prećutao ni zahtev da "strane trupe“ (izbegao sam reč NATO) dođu u pokrajinu, razoružaju albansku gerilu i uspostave mir. Pozvao sam Srbiju na hrabrost, ponovivši tri puta da je "hrabrosti danas ime mudrost“.
Moja izjava vrtela se na stranim ekranima, a na domaćim televizijama, osim "Studija B“, emitovan je - sneg. Srpske novine objavile su - belinu. Bio sam pod bojkotom, ni tri sedmice po stupanju na funkciju.
Odmah izjutra, telefoniram Miloševiću. Donosim, kažem mu, hitnu poruku iz Pariza, a on će na to - da se čujemo za nekoliko dana.
- Danas, i to odmah - odgovaram. - Krećem iz ovih stopa, jer od poruke koju vam donosim nema ničeg ni važnijeg ni hitnijeg...

ČEMU ŽURBA
NAMAMLjEN sam u kolo iz koga ne mogu, preslišavam se. Mogu, ipak, ono što hoću. Ja po svome, a on po njegovome, pa gde se sretnemo.
- Čemu tolika žurba? - odmah će Milošević.
- Boris Majorski vas moli da naložite našim pregovaračima da danas, najkasnije sutra, potpišu novu verziju političkog sporazuma, koju su Rusi jedva usaglasili sa Hilom i Petričem. Po tom dokumentu...
- Znam, NATO okupira Kosovo! - prekide me.
- Po tom dokumentu, Kosovo dobija suštinsku autonomiju u granicama Jugoslavije i Srbije. Nikakvog albanskog referenduma o nezavisnosti neće biti. Na Kosovu ćemo trajno zadržati oko dve hiljade naših vojnika graničara i tri hiljade naših policajaca. U izgledu su i dva paralelna pravna sistema, za Albance i za Srbe. A što se trupa NATO tiče, one će, zajedno sa našim snagama, razoružati UČK i oduzeti oružje od svih civila na Kosovu.
- I to je ta ruska poruka? - osmehnu se on cinično.
- Preko Milana Komnenića i Predraga Simića, Majorski je, maločas, javio i to da Madlen Olbrajt, za dva-tri dana, dolazi u Pariz i da mi moramo da potpišemo pre nego što ona stigne i sprečimo promenu sada važećeg teksta.
- NATO, ni po koju cenu, ne može u Srbiju! - reče otresito. - Neće strana čizma na teritoriju Jugoslavije.
- Ako ne mogu u čizmama, onda da ih zamolimo da obuju patike! - narugah mu se namerno.
- Kad bolje razmislim, dobro je što ste došli - preču on šta sam mu rekao. - Nemate vi, ipak, dovoljno diplomatskog iskustva i ne poznajete dobro Ruse i njihove trikove. Čim oni poručuju da moramo da potpišemo, to je jasan znak da ne moramo i da ne smemo. Kako ne vidite da oni igraju po američkoj svirci i da nas "navlače". Mi moramo biti uporni u svim svojim zahtevima i dobićemo sve. U poslednjem trenutku, pred zatvaranje konferencije, daće nam sve što tražimo.

NEOPROSTIVA GREŠKA
- GREŠITE, neoprostivo grešite! - povisih ton. - I vi i svi mi žalićemo za ovom propuštenom prilikom. Molim vas, dobro razmislite.
- A vi ste, čujem, već objavili da moramo da prihvatimo?
- Ne znam kako ste to mogli čuti. Za naše medije ja nisam ni bio u Parizu.
- Nemam, pravo da vam kažem, vremena da pratim novine i gledam televiziju.
- A nemate, izgleda, vremena ni da zapamtite šta smo se, pre mog ulaska u Vladu, bili čvrsto dogovorili - pribegoh ironiji.
- Sve što sam obećao, ja i poštujem. Radite šta hoćete, pričate šta hoćete, ponašate se kao da ste i dalje u opoziciji.
Tada se, sećam se, setih jedne anegdote. "Razgovaraju dva gluva čoveka. Prvi pita: - Jesi li to pošao u šetnju? Drugi kaže: - Pošao sam malo u šetnju. A prvi će na to: - A ja pomislio da si pošao u šetnju."
- Molim vas, još jednom, javite našima u Pariz da potpišu.
- Nema govora o tome. Strana čizma neće u Srbiju! I što se vi toliko sekirate? Sačekajte još nekoliko dana i videćete da ćemo dobiti sve što tražimo...

RATOBORNI DEMAĆI
ZADATI rok za dogovor u Rambujeu istekao je 19. februara. Pod pritiskom Madlen Olbrajt, na srpsku štetu prepravljen je tekst političkog sporazuma koji je Milošević odbacio kao "rusku zamku“ i, dodatno, pogoršan i vojnim aneksima. Boris Majorski bio je u pravu.
Na našu sreću, i Albanci su imali svog Miloševića. Naizgled tolerantni i nacionalno umereni Adem Demaći, koji nije bio u Rambujeu, iz Prištine je slao preteće poruke svojima da ne potpisuju i da samo nastavak rata donosi pobedu. Sa ugledom slavnog robijaša, koji je duže od dve decenije proveo u jugoslovenskim zatvorima, ali ne kao borac za nezavisno Kosovo ili "Veliku Albaniju", nego fanatični vernik ekstremnog komunizma, Demaći je za kosovske Albance bio neka vrsta "ikone" i njegovu reč su poštovali. Ibrahim Rugova i Hašim Tači nisu potpisali ponuđeno ni u produženom roku od četiri dana, jer u tekstu političkog sporazuma nije bilo jasne odredbe da će, posle tri godine prelaznog perioda, konačni status Kosova biti određen na referendumu.
Razočarenje zapadnih članica Kontakt-grupe bilo je ogromno. Očekivali su "ne" Miloševića i znali su šta će da preduzmu. Nepredviđeno "ne" Rugove i Tačija dovelo ih je u pat-poziciju. - Ne možemo da bombardujemo Srbe, jer ni Albanci nisu potpisali! - rezignirano izjavljuje šef britanske diplomatije Robin Kuk.
Izlaz je pronađen u drugoj rundi, zakazanoj za 15. mart. Nije to bio poziv za nastavak propalih pregovora, nego zahtev da se, 15. marta, u konferencijskom centru "Kleber", obavi goli čin potpisivanja.

OKTROISANI SPORAZUM
SAMO slepi nisu videli i samo bezumni nisu razumeli da će Albanci potpisati i, time, ako i Srbi ne potpišu oktroisani sporazum, prst Havijera Solane, generalnog sekretara NATO, spustiti na komandno dugme bombardovanja Srbije i Crne Gore.
Vođe slepih i bezumnih u Beogradu sve su videle i sve razumele, ali je u njihovim zakrivljenim umovima predstojeći napad najveće vojne sile u istoriji sveta bio je, upravo, "poklon" koji su tražili.

(Nastaviće se)