Zločin po nalogu vlasti

U SVOM uvodniku, u "Srpskoj reči“, koja je izašla sva u crnom i bila kao udovica, Bogoljub Pejčić je, s malo reči, zasekao u koren velikog zločina.
"Ako vam se“, napisao je Pejčić "usni zemlja, u kojoj se vlada strahom i živi u strahu, zemlja škrguta zuba neprosvećenih gospodara i ropskog poniženja podanika, zemlja oholog kikota bogataša i krvavog plača sirotinje, zemlja nepravednih vlasti i podmitljivih sudija, zemlja nekažnjenih zločina i prećutanih nedela, zemlja plamena i okova, i to ne od juče i prekjuče, onda znajte da ste usnili Srbiju. Samo u takvoj zemlji bilo je moguće da, voljom obezpamećenih podanika, Baraba pobedi Hrista, da zločinom obezbedi vlast i krvlju obezbedi svoje trajanje. Samo u takvoj zemlji bilo je moguće da, u istom danu i trenu, budu ubijeni jedan Vesko, jedan Zvonko, jedan Gaga, jedan Vučko. Da rušitelji ubiju graditelje, da lopovi opljačkaju živote dobrotvora“...
Za stranku Vojislava Koštunice, to smaknuće bilo je "saobraćajni udes“ i biće, rečeno je, saobraćajni udes, "sve dok zvanična istraga drukčije ne utvrdi“.
Demokratska stranka i Savez za promene su, očiglednu, likvidaciju četiri čoveka, čiji je cilj bio i likvidacija petog, označavali kao "nerazjašnjenu pogibiju".

MUK IZ STRAHA
OD stranaka opozicije, samo je Nova demokratija Dušana Mihajlovića saopštila da je reč o organizovanom zločinu, a Mihajlović je bio jedini opozicioni lider koji je došao u moju kuću, da izjavi saučešće. Mnogi drugi nisu, čak, poslali ni telegrame, a poslali su ih toliki predsednici vlada i ministri iz Evrope i sveta. Veskovoj porodici je stigao telegram i od Anatolija Karpova, svetskog prvaka u šahu.
Saučešća, koja nisam dobio od mojih prirodnih političkih saveznika u Srbiji, dobio sam i od nekih ljudi iz Socijalističke partije, iako su morali da ih šalju krijući. Tako mi je grčki ambasador u Beogradu preneo i saučešće Milana Milutinovića, predsednika Srbije, uz žaljenje da nije smeo od Miloševića da pošalje i zvanični telegram!
A Srpski pokret obnove? Stranka svih demonstracija nije nigde povela demonstracije. Ponašala se prestrašeno i kao skamenjena. Poluživ, ja sam se borio iz kuće, a oni su, izgleda, čekali da ih ja zovnem i povedem na ulice. Svoj strah, koji je svojstven svakom čoveku i koji je razumljiv, zaogrtali su u izgovor da je ostala opozicija izdala.
To je bila istina, ali je i ta istina imala svoju fatalnu pozadinu. Za ogromnu većinu ljudi u Srbiji, robovski naviknutu na zločine države, "Ibarska magistrala" bila je "državni posao“ u koji se nije smelo dirati. Ubistva su, po zakonu, zabranjena samo pojedincima i sve ono što pojedinac ne sme, država sme. I da otima tuđe, da razara, da zatvara koga hoće, da proteruje, da raseljava, da ubija koga hoće.

NEVIDLjIVI KIKLOP
U SVESTI rajetinskog naroda, zločin je shvatan i kao glavni zadatak države. Moral robova prihvatao je to bez roptanja, kao nešto što je i neizbežno i normalno. Taj moral vratova pripravnih za jaram i glava pripravnih za sekiru i panj, između pojmova "pravda" i "zločin države", pa ako je taj zločin još i delo tajne policije, teško je uočavao neku razliku.
I za obrazovani i slobodniji svet u Srbiji, država je bila neki nedodirljivi i nevidljivi Kiklop koji ubija svuda i koji laže na svim jezicima. Da sve bude tragičnije, srpska intelektualna i politička elita tada je bila, a i sada je, naročito opčinjena Službom bezbednosti i njenim tajnim poslovima. Tajnim procenama, tajnim dosijeima, tajnim operacijama.
Služba je Služba i sa Službom nema šale! - govorila je, posle "Magistrale", i Srbija koja je bila protiv Miloševića, a naročito u prestonici i njenom krugu "dvojke". Svoje idolopoklonstvo prema Službi, a time i njenom zločinu, služilo im je i kao sedativ za uspavljivanje razuma i savesti, ali i kao opravdanje za odbojnost, i prema SPO i prema meni.
Dosta više te "Ibarske magistrale", na glavu nam se popela! - mudrovalo se po beogradskim restoranima i klubovima, po redakcijama, na izložbama, u vrhovima stranaka, na ponoćnim sedeljkama opozicione elite zagledane u demokratsku budućnost Srbije i spremne na ogromnu ličnu hrabrost i rizik da, kad čuju da u Briselu pada kiša, oni u Beogradu rašire kišobrane. I prepametnih da, zbog svoje bezbednosti i pune kondicije za tu željenu budućnost, kojoj su bili tako odani, na stub srama ističu ekstremiste i ljude prošlosti zaglibljene u "Ibarsku magistralu", i to do te mere da su "Studio B", koji je, po njihovom mišljenju, morao da bude "tolerantna televizija svih Beograđana", pretvorili u pljuvaonicu i primitivno glasilo primitivne partije...

NA STALNOM NIŠANU
VRHOVNOM komandantu državnog terora izgledalo je da može sve što mu se prohte. Služba s njim, vojni generali s njim, žena s njim, vojvoda s njim, opozicija nikakva. Krećući u "lov na Vuka“, to je i hteo i predviđao. Njegov glavni neprijatelj bio je, prvi put od 1990. godine, usamljen i na stalnom nišanu. Pre novog i konačnog povlačenja oroza, trebalo je da obavi još neke posliće...
Prisetih se i generala Branka Krge, šefa Vojne kontraobaveštajne službe. Kao moj tajni nadzornik, u avion se ukrcao sa mnom, na beogradskom aerodromu, a na "Šeremetjevu“, kad smo sleteli, čekao ga je ambasador Jugoslavije, Miloševićev brat Borislav. Nezvani, ali po zadatku, ušunjali su se i u prostoriju u kojoj sam razgovarao sa ruskim novinarima i davao Andreju Baturinu intervju za državnu televiziju.
Najviše zahvaljujući Baturinu i Borisu Sekuliću, predsedniku "ćelije" SPO u Moskvi, na svim tamošnjim televizijama i u centralnim novinama ispričao sam istinu o "Magistrali", a Slobodana Miloševića nazvao nekontrolisanim razbojnikom i komandantom državnih terorista!
Na ruske slušaoce i gledaoce moje reči su delovale kao grom. General Branko Krga išao je za mnom, ali ne u redakcije, jer nije mogao ništa da porekne, nego kod političara sa kojima sam se sretao, prenoseći im Miloševićeve pozdrave i uveravanja da sam "lud i narkoman“, kao i molbe da mi ništa ne veruju. Do Igora Ivanova, sa kojim sam razgovarao duže od tri sata, on nije mogao da dođe...

ZANIMANjE ŠPIJUN
JOŠ daleko pre Branislava Nušića, špijun je bio najslavnije srpsko zanimanje. Ne petljajmo se u to, Služba je Služba! - marvinski je virus i naših seljaka i naših akademika. I svak bi, od čobanina do političara i samog kralja nekad, a predsednika Srbije i premijera danas, da ima svoju Službu i koristi njene usluge.
Priča se da je neki ubica iz Službe, odmah po dolasku komunista na vlast, na jednom proplanku u Srbiji, usred planine, počeo da tuče i isleđuje sumnjivu "bandu“ u odelu seljaka, a onda je, u blizini, začuo pucnje i pobegao. - Čekaj me tu sutra! - naredio je "bandi" i sutradan je skamenjenog čoveka zatekao tu gde ga je i ostavio!

(Nastaviće se)