Zločinci kao anđeli

CRNOGORSKI avion ne polete, a "desant" glasača u Srbiji potopi Srpski pokret obnove. Deset godina najmoćnija stranka opozicije dobila je manje od 250.000 glasova i osvojila samo jedan poslanički mandat u Skupštini Jugoslavije. Lista DOS-a, rođenog 10. januara te godine u prostorijama SPO, naplastila je milion i po glasova, a Vojislav Koštunica gotovo čitav milion više od toga. Koštunica je bio prvi, Milošević drugi, a "naš čovek" daleko, daleko iza njih, sa jadnih 130.000 glasova. Slobodan Milošević je poražen, a naš čamac se prevrnuo.
Dogodilo se ono što mi je Vesko poručio u Daninom snu, ono što nije moglo da se dogodi ranije, ali bez SPO u koloni pobednika. Zasluge za sve borbe, sve muke i sve žrtve koje smo podnosili celu jednu deceniju, pripale su drugima. Bol zbog te vapijuće nepravde, koju sam skrivio, nije mogla da potisne ni radost zbog Miloševićevog sloma...
Svoje zastave i kape odrekoše se Borivoje Borović, Milan Komnenić, Milan Miković, Gvozden Rosić... umalo, već tada, i "naš čovek" Vojislav Mihailović. Vodovi i vodovi "četnika", kao i nekad davno, odlazili su u "partizane", a ja sam nastavljao potragu za krvnicima sa Ibarske magistrale...

JAVI SE STANIŠIĆU
JEDVA uspevam da dođem do Zorana Đinđića. Prišao sam mu ispred zgrade na Andrićevom vencu, kad je razgovarao sa buljukom novinara.
- Zašto ne hapsite Radomira Markovića, nego je i dalje šef Službe?
- U pravu si, ali pitaj Koštunicu. On ga štiti.
- A Legiju?
- On je OK.
- Tražim da ti monstrumi budu smenjeni i uhapšeni. Tražim, takođe, da postupite po poternici crnogorske policije i da im, zbog budvanskog atentata na mene, isporučite Dušana Spasojevića i Mila Lukovića, zvanog Kum.
- Ne znam o čemu pričaš.
- Tražim da pronađete i uhapsite vozača kamiona-ubice sa Ibarske magistrale. Valjda sada znaš o čemu pričam.
- Dobro si me podsetio, to je u redu. Evo ti, zapiši broj telefona Jovice Stanišića i javi mu se. Mislim da on zna dosta o tome - okrenu se, da odgovori na neko novinarsko pitanje.
Kao prosjak koji traži milostinju, praćen sam bio prezirom nepoznatih momaka oko Đinđića, ali i novinara i snimatelja koji su podanički gledali u izbornog pobednika i budućeg premijera. Pogleda oborenog u zemlju, a zemlja mi je bila i u prsima i u mislima, pešice se zaputih ka sedištu SPO u Knez Mihailovoj.

GOTOV JE, GOTOV JE...
POSLE 3. oktobra 1999, prvi put sam šetao Beogradom. Sam. Na zgradi Gradske skupštine, zastava koalicije DOS. Čim su ušli u tu zgradu, pobednici su iz nje isterali petnaestak srpskih i stranih velemajstora, koji su igrali memorijalni turnir sećanja na ubijenog šahovskog majstora FIDE Veselina Boškovića. Zastave DOS-a, one male, nose i autobusi i trolejbusi Gradskog saobraćajnog. Nigde policajca na ulici. Koštunica i DOS na svim plakatama.
Pobednički barjak nosi i grupa studenata, koja nekud maršira. I peva "Gotov je, gotov je!" Neko od njih me opazi i viknu: "Ua, smradu!" Prihvatiše to gotovo svi. Malo dalje, kod "Moskve", jedna žena srednjih godina zalete se da me pljune, ali se pljuvačka razmaza po njenoj bradi. "Dole Milošević! Dole Vuk Drašković!" - urlala je kao pomamna. Samo jedan čovek, kod "Ruskog cara", zaustavi se da mi pruži ruku i da me pozdravi...
Mediji demokratske Srbije, koja je konačno pobedila, dive se Miloradu Lukoviću Ulemeku Legiji i slave ga. On i njegovi hrabri borci odbili su da pucaju u narod pred Skupštinom. Kao prave patriote, prešli su na stranu demonstranata i ljubili ruke prisutnih sveštenika.
Slušam Legiju na oslobođenim i demokratskim televizijama. Razmeće se svojim patriotskim postupkom od 5. oktobra. Priča kako se i gde sreo sa Đinđićem i sa njim sve dogovorio. Srbija, govori on, nema takve div-junake kao što su momci iz njegove jedinice. Himna im je "Hriste Bože, raspeti i sveti". Oni su branioci Srpstva. Oni mlate šiptarske teroriste u Bujanovcu i Preševu. Tamo je, priča Legija, i general Nebojša Pavković. Otadžbina je iznad svega.
Slavni komandant priča iz dana u dan, ali Srbija ne može da vidi lice svog heroja i oslobodioca. Legija ne da kamerama da ga slikaju. Dovoljan je samo njegov glas. Zato što je skroman, pa deluje da je tajnovit i uobražen. Nije on ni jedno ni drugo. Naprosto, ne voli da se slika. Razume on da narod želi da ga vidi, da ga opipa i zagrli, ali on je vojnik, uvek na strani Otadžbine i u njenoj službi...

ZLOČINCI KAO HEROJI
PRE 5. oktobra, po krvave naloge smrti Legija je odlazio kod Slobodana Miloševića. Posle 5. oktobra i demokratskog preokreta, Legija je Legiji izdavao naloge o likvidacijama, a sami vrh nove vlasti odlazio mu je na noge i na poklonjenje.
Pobeda ili poraz? To je, izgleda, zavisilo i od odnosa pobednika prema zločinima pobeđenih. Slava je pripala onima koji su prihvatili zločine kao vrlinu, a zločince kao heroje i anđele. Bes i prezir Srbije pogodili su one koji nisu hteli ni takvu pobedu, ni takvu Srbiju.
Da li će, pitam se, Srbija prestati da nagrađuje prve, a kažnjava druge? Ne verujem.
Na decembarskim izborima 2000, već polomljeni SPO, Srbija je bacila u jamu.
Živeo DOS! Živeo Legija! Sa tim poklicima, Srbija je proslavljala Novu godinu, prvu u demokratiji i slobodi.
- Ne znam šta je naš veći istorijski trijumf: da li poraz Miloševića ili slom Srpskog pokreta obnove?! - pitao se Zoran Đinđić, uoči te Nove godine.
Ne znam ni ja. Posle svega, i u Srbiji kakva je, ne znam ništa.

PREMIJEROV PRIJATELj
ČAK i onda kad je SPO sakupio sve dokaze da je Legija organizovao zločin na Ibarskoj magistrali, da je on komandovao smaknućem, i kad se znalo da je vozač kamiona-ubice iz Legijine jedinice, i kad se znalo da su Legijini "borci" bili u Budvi, i kad se uveliko sumnjalo da su Legija i Legijini ubili i Ivana Stambolića, Vlada DOS-a bila je njime opčinjena. Premijer ga je, javno, nazivao svojim prijateljem, a ministar policije Dušan Mihajlović pričao o Legiji sve ono što je Legija pričao o sebi.

Nastavlja se