Mete i pored mene

KAO u košmaru nekom, prođoše mi najbolje godine. Vuku se, kao zmija, preko beline hartije ispred mene, rastrzano, bez reda i u parčićima.
Najčitaniji pisac, najviše grđen i najviše obožavan čitavu jednu deceniju. Odmetnuo se u banalnost političke borbe, u vremenu globalnog zemljotresa koji je rušio komunizam, Varšavski pakt i Sovjetski Savez, njegov stožer i prestonicu, i kada su munje na nebu iznad Jugoslavije najavljivale oluju i slom države u kojoj sam rođen i odrastao. U toj poslednjoj deceniji minulog stoleća, predvodiću otpor ratu i državnom teroru u Srbiji. Stotine hiljada ljudi išlo je za mnom. Srpski mesija, Srpski Jeremija, Kralj trgova. Tako su me zvali, i ovde i u svetu.
Na vrhu i na dnu, na brdu i u provaliji. To sam bio. Za trajanja dana, govorio bih na trgu, zaglušivan povicima “Vuče, Vuče, Vuče” i “Svi, svi svi”. A noću bih, vezan zajedno sa suprugom, odvođen do mučilišta gde smo bili samo tela za torturu u areni mržnje i ludila Slobodana Miloševića.

Kletva na ideale

IZ zatvorske ćelije, nisam mogao ni čuti ni videti drugove i saborce svoje kako me se odriču, a po napuštanju tamnice nisam mogao doći do reči od njihovih pohvala i zakletvi na vernost.
Mnogo je ljudi u Srbiji koji bi, verujem, danas bili živi, samo da nisu bili sa mnom i u mojoj blizini. Smrt namenjena meti kosila je i pored mete. Zbog toga što sam još živ, a oni nisu, osećam se krivim pred njima i pred njihovim porodicama. Na opelima i parastosima obaram pogled, kao da sam ubica.
Tek u septembru 2000. godine, Srbija se, na izborima, odrekla Slobodana Miloševića, apostola zla čijem sam slomu doprineo više od ikoga i koji je meni, mojoj porodici i stranci naneo više zla nego bilo kome drugom u Srbiji. Istoga dana, ta ista Srbija odrekla se i mene i stranke koju sam vodio. Voljom većine, začelje desetogodišnje bune protiv tiranina okićeno je lovorovim vencem pobede, a oni prvi i najzaslužniji za pobedu nagrađeni su porazom.
Dok u krivine slova pretačem svoje sećanje, na brežuljcima narodne podrške dobijene na izborima poređani su svi iz bivšeg i onog režima i vremena i svi iz sadašnjeg i ovog režima i vremena. Anatema naroda bačena je jedino na Srpski pokret obnove i mene.
Zašto? Jesam li se, svih ovih godina, borio protiv naroda u Srbiji ili on protiv mene? Ko je tu Edip, a ko Sfinga? I šta je ovde pitanje, a šta znak pitanja?
Čini mi se, posle svega, da bih najsnažnije voleo da ničeg što je bilo nije ni bilo. Sve, ili gotovo sve, što sam želeo pokazalo se kao prokletstvo izašlo iz želje mojih neprijatelja.
Nema više one velike i zajedničke države čiju smrt nisam hteo, a nema ni Srbije koju sam sanjao. Ona je danas ruševina moralnosti i nade, zemlja izbeglica iz otetih zavičaja, milionske sirotinje i obesnih šeika čije bogatstvo izvire iz krvi i pljačke, zemlja nesrećnih čija je sreća u bajkama o sreći, zemlja kojom hodaju toliki prazni rukavi i nogavice stradalih u minulim ratovima, zemlja serijskih ubica, država bez strateških vizija i putokaza, zemlja u kojoj nema ni principa ni morala u javnim poslovima, država - pijaca u kojoj je sve na rasprodaju i u kojoj je najveće beščašće na njenim visovima. Ovakva Srbija priviđa mi se kao kletva bačena na sve moje ideale.
Znajući da uvek zaudara tamo gde narod obožava i sudi, svih tih godina nastojao sam da se uzdignem iznad gomile. Nažalost, činio sam to uvek uz njenu pomoć.

Sizifovi radovi

STALNO sam pričao o ljubavi i prijateljstvu, a često nisam bio prijatelj ni samome sebi. Svakim nastupom, svakom svojom izgovorenom rečju, izazivao sam pozornost i skretao reflektore na sebe. Kao osvetljena meta, privlačio sam strele i pokazivao svačijoj pakosti i mržnji gde može najteže da me ujede. Pri svemu tome, kasno sam shvatio da se napor ka svojoj želji mora plaćati i ravnodušnošću pred sopstvenom sudbinom.
Davno je kazano da najveći deo života izmiče ljudima koji čine zlo, veliki deo onima koji ne čine ništa, a da ceo život propada onima koji rade ono za šta nisu ni stvoreni ni rođeni. U te treće, koji su najveći uzaludnici, ubrajam sebe i sve svoje godine i sve svoje sate od Badnje večeri 1990, jer sam od tada, sizifovski i stalno, gurao stenu uz brdo i niz brdo. Svakog trenutka nadao sam se da će se, koliko narednog trenutka, zbiti neko čudo i osloboditi me tereta i posla kojeg je moja ljudska priroda odbacivala, čak i prezirala.
Odmah po osnivanju Srpske narodne obnove (SNO), stranke iz koje će se dva meseca kasnije roditi Srpski pokret obnove (SPO), obuzela me je želja da izađem iz tog podruma. Razumeo sam da se u toj utakmici mora lagati, mrzeti, psovati, prositi od glupih i bogatih, varati, podmićivati, prodavati i sebe i druge. Gadila mi se i sama pomisao na vlast, jer sam je doživljavao kao cenjkanje sa ološem oko sile i moći.
Na nesreću, u tom što mi je, od začetka samog, bilo odvratno, ostaću do ovog sata. U želji da što pre izađem iz živog blata, koračao sam dalje i tonuo sve dublje. Još malo, još samo malo, tešio sam sebe, a meni najbliži govorili su da ne smem odustati, da ne smem ni izdati ni izneveriti tolike ljude i nade zagledane u mene.
Više ne mogu da idem na izgaženim potpeticama. Hoću da opet pišem, iako ne znam ni kome ni zašto. Nemam, kao Seneka što je imao u godinama kada se ispovedao, ni svog Lucilija ni svog Galiona. I ne ubrajam sebe u one koji liče na senku, pa postaju sve veći što im sunce više zalazi.
Prevalio sam šezdesetu. U ovim godinama postaje jasno da se kraj primiče, a možda već i dodiruje. Pogled spontanije skreće ka groblju nego ka ženama. Samoća se javlja i kao odmor i kao nagon za oslobađanjem od minulih razočaranja i užasa. Nemam više šta da očekujem, nemam ni velikih namera, ni posebnih planova. Naraštaj kome pripadam ili ne živi više ili nestaje užurbano, pa se sve više osećam opkoljenim stranim pokolenjem.
Povlačenje u samoću i druženje sa samim sobom može da znači i boravak u lošem i opasnom društvu, jer samo mudrost i mirna savest čovečija koče samoću u snovanju nekog zla, sebi ili drugome.
Svačije sećanje, pa i ovo moje, ako hoće da bude istinito, sećanje je, pre svega, na iskustvo iscurelo iz vlastitog bola. U svim ovim godinama koje su iza mene i o kojima bih da nešto napišem, bilo je, naravno, i radosti i sreće, ako ljudska sreća uopšte i postoji. No, sve da ona i postoji, u sećanju je ne može biti, jer sećanje na radost i sreću nije radost i sreća, a bol je i svako sećanje na bol.
O zbivanjima i ljudima u tom vremenu koje me je stavljalo pred svakojaka i najteža iskušenja, izjasnili su se gotovo svi i domaći i strani sudionici drame. Obavili su to, uglavnom, kao knjigovođe. Naknadnim prelistavanjem novina ili oslanjanjem na svakojake glasine o ljudima i događanjima, pribavljali su robotsku tačnost svom pamćenju, a sebi ulogu sudija koji su bili prisutni svuda i koji znaju sve.

Kocka sudbine

JA ću drukčije. Varamo se u tome što smrt očekujemo kao nešto buduće. Sve u našem životu što je iza nas, već je umrlo i sve prekriva zaborav. Živo je samo ono što još živi u našem sećanju, i to onako kako živi. Ako je nešto zaboravljeno, a najviše je zaboravljenog, ne zaslužuje ni da bude vađeno iz bunara. Sećam se da sam se sećao. To je smrt sećanja, a ne sećanje. Zbog toga, odbijam i pomisao samu da zavirujem u novine, da pitam bilo koga za bilo šta ili da se poštapam dokumentacijom. Oslanjam se, isključivo, na ono što još živi u mome pamćenju. Tražiću pomoć jedino od svojih zapisa, koje sam vodio odmah posle najvažnijih susreta i događaja, a sa malim zakašnjenjem kad bih bio u zatvoru.
Neke svoje tajne i želje čovek poverava samo Bogu. I kad bi se, u tom momentu, čoveku primakao drugi čovek, on bi odmah zaćutao. Da li, pitam se, mogu govoriti ljudima, kao da me sluša samo Bog, i da li mogu govoriti Bogu, bez straha ili stida da to čuju i ljudi? Ne znam.
Znam samo to da ću biti iskren i prema svojim manama i greškama. Ne nosim ih neosetno, kao što čovek neosetno nosi težinu svog tela, a oseća težinu i najmanjeg drugog predmeta oko sebe kojeg želi da podigne ili pomeri.
Sa ovim iskustvom, šibaću i sopstvene vrline, jer su se, najčešće, ispoljavale kao volja za propadanjem. Uvek sam žalio kad bi kocka sudbine pala u moju korist, iz bojazni da sam, možda, varao u igri.

UNUTRAŠNjI NEPRIJATELj
NEMA ni neprijatelja ni prijatelja, a da me nije, i javno i tajno, naročito optuživao baš za ono što mi je bilo strano. Čitavi pukovi mrzilaca, zlovoljnika, plaćenih lažaca i komediografa vežbali su se na meni. Svemoćnoj i za sva zla uvežbanoj tajnoj policiji, bio sam službena obaveza prvoga reda. Njihova bojna šifra „unutrašnji neprijatelj“ odnosila se gotovo isključivo na mene. Sve sam znao i sve sam trpeo, zavaravajući se doskočicama da će ono što me ne ubije samo da me osnaži i da čvrstinu granita najbolje znaju oni koji hoće da ga razbiju.

KRAJ