Holbruk hvali Slobu!

CELA akcija je snimljena. Tokom leta helikopterom, Milošević je u potpunosti promenio ponašanje i pokušao da sa mnom stupi u razgovor, na engleskom. Sleteli smo u vojnu bazu u Tuzli (u Bosni) gde nas je dočekala grupa naoružanih vojnika (iz američkog kontingenta NATO) koji su nas odveli u montažnu zgradu na kraju piste. Tu smo ostali oko sat i po. Tokom celog toka prebacivanja su nas snimali. U jednom trenutku, Milošević je pokušao da stupi u razgovor s vojnicima, koji su to odbili. Oko 21.45, obavešteni smo da je avion, koji će nas odvesti u Hag, sleteo i da ćemo krenuti čim ga napune gorivom. Odveli su nas zatim do letilice. Petoro ljudi u civilu je zatim stavilo Miloševiću lisice i popelo ga u avion..." - prenosi Artmanova reči Kevina Kertisa.
Florans Artman ističe da su velike sile brzo shvatile opasnost koju može da predstavlja međunarodni sud. Tako su mu smanjile moć, naknadnom odlukom da SB UN može da zaustavi istrage. "SAD su prve reagovale da spreče Tribunal da se emancipuje. Uvek su želele da bude pod starateljstvom, pod autoritetom SB, bez potpune nezavisnosti". Artmanova piše da je "za Amerikance, međunarodno pravo istovremeno instrument dominacije i ideal", a "za Francuze samo ideal".
Za visoke zvaničnike u Ke d`Orseju, sud u Hagu ostaje "najgora ideja poslednjih godina". Odatle pasivnost Pariza prema ovom sudu...

Pravda i interesi

FRANCUSKE diplomate i vojnici otvoreno iskazuju svoje nepoverenje, zaklanjaju se od zahteva pravde koja ih ometa u radu. Žale se na moć suda koji se poziva tamo gde nije zvan, koji želi da njihove vojnike u Bosni pretvori u produženu ruku suda i koji sebi daje moć da odluči, na osnovu optužnica, ko može da sedne za pregovarački sto. Francuzi nisu jedini koji tako misle, ali su prvi koji to glasno govore. Zbog toga sudom uglavnom dominiraju anglosaksonci: "Amerikanci, Britanci, Australijanci, Južnoafrikanci, Novozelanđani, Kanađani... uglavnom iz zemalja Komonvelta".
"Politika kvota koju su postavile UN da bi se garantovala kulturološka razlika u institucijama, uopšte se ne poštuje." Biro za unutrašnju kontrolu UN je u 2004. godini kritikovao i "povlašćivanje tokom zapošljavanja i imenovanja istražitelja na visokim funkcijama koji nisu završili nikakve univerzitetske studije".
Sud u Hagu, kaže Artmanova, stalno mora da održava balans između "imperativa pravde i političkih interesa". Florans Artman ističe i pokušaje infiltriranja "srpskih, hrvatskih ili bosanskih špijuna" u rad suda, još izraženije špijuniranje istražitelja na terenu, a navodi da "vlade" ponekad spremaju "lažne svedoke" koji tada imaju i "lažnu dokumentaciju". Ovo poslednje, vlasti su, međutim, ističe autor, brzo napustile, kao neefikasnu metodu.
"Sud je pripremljen da se odbrani od kontranapada optuženih i njihovih direktnih saveznika. Ali, ne zna kako da se brani protiv napada svojih saveznika", koji, kako ističe Artmanova, "koriste iste metode kao vlade bivših jugoslovenskih zemalja: prisluškuju telefone, infiltriraju se unutar tribunala, skrivaju dokaze i svedoke"... Odatle, kaže, i dolazi najveća opasnost za međunarodnu pravdu.

Amerika i saveznici

SAD, tako, nisu dostavile sudu tražena ni telefonska prisluškivanja, ni fotografije, ni druge informacije koje bi, prema mišljenju Artmanove, dovele Mladića u vezu s Beogradom povodom slučaja Srebrenice.
"SAD i njihovi saveznici nisu želeli da ti snimci budu objavljeni, jer dokazuju da su na vreme posedovali informacije koje bi mogle da ih primoraju da zaustave strahotu masakra osam hiljada ljudi, o čemu se pred njihovim očima pokretao proces."
Kompromitovanje Miloševića tokom mirovnog procesa bi taj mirovni proces doveo u pitanje, dok bi kasnije optuživanje i osuđivanje onih s kojima je sklapan mir, dovelo u pitanje validnost tih dokumenata i kredibilitet onih koji su ih s njima sklapali.
Zato velike sile ne žele da se svi nađu pred licem pravde, kaže Florans Artman.
"Sučeljavanje između tribunala nemoćnog bez pomoći zemalja i zemalja odlučnih da sačuvaju svoje tajne, nastavlja se iza kulisa i danas."
Posebnu pretnju interesima predstavlja unakrsno ispitivanje svedoka, pa velike sile nastoje da do maksimuma smanje širenje svedočenja na ovaj način.
Artmanova ističe da su se strepnje velikih sila od suda, da se same ne nađu na optuženičkoj klupi, iskazale povodom NATO bombardovanja Jugoslavije.
"Kompetencije Haškog tribunala su geografski ograničene na bivšu Jugoslaviju, ali ni na jednu silu u konfliktu. Atlantska alijansa je, dakle, pod sopstvenom jurisdikcijom u slučaju ratnih zločina." Iako je Džejmi Šej izjavljivao da je "NATO prijatelj tribunala", Luiz Arbur je, "pre nego što je napustila svoju funkciju, ipak otvorila preliminarnu istragu usmerenu na ispitivanje tužbi protiv NATO izazvanih bombardovanjem koje je prouzrokovalo značajne civilne gubitke. NATO je odgovorio javnim pretnjama."

Sile - pritiskaju

IZA kulisa, velike sile su, kaže Artmanova, umnožavale pritiske, "što je svedočilo o njihovom odbijanju da prihvate univerzalna pravila prava, kojima i oni podležu, ukoliko krše Ženevsku konvenciju, intervenišući vojno". Velike sile su tada iza scene govorile da ne mogu da razumeju kako neko može da "izjednačava pravedan rat sa represivnim ratom i etničkim čišćenjem".
"Ni Srbija, toliko žustra da optuži alijansu za ratne zločine, ni NATO, nisu dostavili dokaze bez kojih Tribunal u Hagu ne može da utvrdi činjenice i reaguje... Kada Karla del Ponte, sa svoje strane, ponovo pokrene ovo pitanje o sumnjičenju ratnih zločina NATO i počne da ohrabruje - posle pada Miloševića - srpske vlasti da joj dostave sve elemente koje poseduju, alijansa ponovo preti. NATO nema zbog čega da strahuje, jer Beograd Hagu dostavlja svega nekoliko knjiga koje je potpisala Miloševićeva služba propagande".
Artmanova zato kaže da "međunarodni sud, još više nego interni sudovi, ne može tačno da izmeri stvarni uticaj koji su na njegov rad mogli da imaju prikrivanje dokaza, manipulacije iza kulisa, tajne intervencije velikih sila, jer često za njih i ne zna".
Florans Artman ističe da je Milošević, tokom devedesetih, "očigledno, istrgovao svoju slobodu u zamenu za kraj neprijateljstava" i s tim u vezi navodi i neke izjave Amerikanca Ričarda Holbruka, "arhitekte Dejtona", koji 1996. godine "gotovo otvoreno" hvali Miloševića kao "čoveka mira". "Tek je na proleće 1999. godine, s optužnicom protiv Miloševića za Kosovo, ovaj prećutni sporazum, konačno doveden u pitanje."
Ono što je, praktično, na svoju ruku uradila Luiz Arbur, nastavila je njena naslednica Karla del Ponte. Posle podizanja optužnice protiv Miloševića, skuplja dokaze, ali se suočava s protivljenjima svojih bliskih saradnika, kao što je, na primer, njen pomoćnik, Australijanac Grejem Bluit.     


SPOR SA BLUITOM
"NE treba mešati Srbe iz Bosne s onima iz Hrvatske ili Srbije, to nije isto, pripadaju različitim državama", govorio je Bluit Karli. "Kada je reč o Hrvatskoj, Bluit ne vidi kako Miloševiću mogu da se pripišu zločini koje su izvršili u Vukovaru ili Dubrovniku jugoslovenska federalna armija ili srpske paravojne snage, kojima ne rukovodi. Zaboravio je da je Milošević pretvorio JNA u srpsku vojsku i naoružao srpske snage u Hrvatskoj i postavio svoje ljude na njihovo čelo", piše Artmanova.
Napetost između Karle del Ponte i "australijskog klana" dugo traje. Usput sakupljene podatke o Miloševiću, koji su se pojavili iz drugih dosijea, Bluit i njegova ekipa čuvaju i odlažu, ali ih ne analiziraju.

(Nastaviće se)