Školski čas o Čeu

Piše: Borislav Lalić
U NEUGLEDNOJ školi prizemljuši, u čijoj je jedinoj učionici sedelo po desetak đaka iz La Igere, sela usred bolivijske džungle, sada časove drže turistički vodiči, živi i samozvani očevici dramatičnih događaja koji su se u toj učionici odigrali 8. i 9. oktobra 1967. godine. Sada su na časovima u školi hodočasnici iz drugih krajeva Bolivije, Argentine, Švedske i Francuske, a među njima, naravno, i neizbežne grupe Japanaca sa aparatima i kamerama u rukama.
- Video sam ga živog, onog popodneva, kada su ga doneli sa planine - priča novinarima Indios iz La Igere, i živo se unosi u svoju priču, kao da je sve bilo juče. - Bio sam iza ograde i sve sam video. Vuku ga odozgo sa brda, a njemu pali po ramenima pramenovi krvave kose...
To sa uspomenom na Čea, 40 godina posle njegovog pogubljenja, postaje hit tema i u svetu i u Boliviji. Žitelji La Igere, siromašnog sela u bolivijskoj džungli, za koje ni poštari nisu znali da postoji, uhvatili su se za temu Če Gevare kao za dar od neba. Zahvaljujući njemu, ovo selo se pojavilo na karti sveta i postalo čuveno.

Ključ od škole

U LA Igeru se ne dolazi uzgredno, a još manje slučajno. Onaj ko tu dođe, svakako je hteo tu i da stigne. Selo je udaljeno 60 kilometara od najbliže varoši Valje Grande, koja se isto tako pročula po Čeu, jer je i taj gradić, od svega 7.000-8.000 žitelja, takođe bogu iza leđa. U toj varoši je, odmah po pogubljenju, bio izložen leš Če Gevare, da bi se novinari, žitelji i vojnici uverili da je slavni gerilac zaista mrtav.
Put od Valje Grande do La Igere je zemljani, sav u džombama, krivudav i ide uzbrdicom, pošto je selo na nadmorskoj visini od 2.000 metara. Nema javnog prevoza, pa ljudi stižu iznajmljenim vozilima, taksijem, a ima i onih koji u brda krenu peške.
U tom siromašnom selu, usred beskrajne selve, nema ničega za gledanje, sem te škole u kojoj je pogubljen Če. U selu, koje nema ni struje, ni telefona, ni vodovoda, nema ničega značajnog sem uspomene na čuvenog "geriljerosa".
Do pre desetak godina i ta "uspomena" bila je prigušena, jer prethodni režimi nisu dozvoljavali da se javno priča o Čeu, a još manje da se slavi i veliča njegov mit.
Sada stvari stoje drugačije od onog dana, kada je pre mnogo godina u ovu školu stigao ruski pesnik Jevgenij Jevtušenko, i ostavio za sobom stihove koji se danas mogu naći na išaranim zidovima školske učionice.
"Gde je ključ od škole?
Seljaci ne odgovaraju.
Osećam miris smrti.
Gde je ključ od škole?
A Indiosi tiho kažu:
- Ne znamo, senjor, ne znamo..."
Sada ključ od škole svi imaju u svojim rukama. "Vodiči" i "očevici" otključavaju sve tajne La Igere. Pojedini meštani, među kojima ima i onih, koji s obzirom na godine, teško da su mogli da se sećaju onog dana od pre četrdeset godina, odvode peške turiste u klanac El Juro, iznad sela, i zaustavljaju se na jednoj zaravni strme kose da bi Japancima i ostalima, koji slušaju otvorenih usta, kazali:

Sveti Ernest

- EVO, baš tu, ispred vaših nogu, su ga zarobili i ranjenog odveli u selo...
A u selu, pridošlice mogu da čuju svakakve priče. La Igera je puna raznih čudaleštava, tajni i poluistina. Kako vreme odmiče, a prošle su cele četiri decenije, ljudska mašta radi sve intenzivnije, a mit o Če Gevari narasta do neslućenih razmera.
Indiosi iz sela i okoline, uzdigli su Čea na nivo sveca i nije retka scena da tamošnji ubogi seljak, koji u svom životu nije imao za šta da se uhvati sem za Boga i Čea, kleči i sa sklopljenim rukama, ispred upaljene sveće, moli Svevišnjeg i svetog Ernesta da mu pomognu, da usliše njegove molitve.
Ispred same škole, na čijem zidu piše "Če živi", seljaci i njihova deca, prodaju u malenim teglicama od stakla grumenje zemlje za koju tvrde da je uzeta sa tla na kojem je ležao i krvario Če Gevara u onoj noći između 8. i 9. novembra, dok su ga ranjenog i okrvavljenog saslušavali na zemljanom podu škole. Jedna starija žena ispričala je novinarima da je njen brat, koji je onda bio u uniformi, uspeo da joj donese pramen Čeove kose. Brat to potvrđuje, a onda grupi japanskih turista pokazuje unutar škole deo zemljanog patosa pored zida:
"Evo, tu su ga ubili..."

Kolone turista

ŠKOLA u kojoj je Če streljan 9. oktobra 1967. godine jedina u selu ima struju.
Posle dolaska Eva Moralesa na vlast u Boliviji, Kubancima je dozvoljeno da u to selo donesu i postave pored škole aparate za hvatanje solarne energije.
Pokraj škole, Kubanci su otvorili i svoju poljsku ambulantu u kojoj besplatno leče lokalno stanovništvo.
U međuvremenu, kolone turista stižu u Valje Grande, odakle mnogi produžavaju u La Igeru. Mit o Če Gevari raste i buja i u bolivijskim prašumama.
Vešti lokalni turistički radnici već godinama organizuju "Čeovu rutu", koja podrazumeva posetu svim onim mestima borbenih "susreta", kuda se Gevara kretao za tih 11 meseci koliko je trajao njegov poduhvat stvaranja "revolucionarnog žarišta" u toj siromašnoj latinoameričkoj zemlji.
Poduhvat se završio porazom i tragično za Čea i njegovu trupu, koja ni u jednom trenutku nije brojala više od 50 ljudi, ali legenda je nastavila da živi i da sve više dobija na snazi i širini.
Indiosi iz sela u kojem je pogubljen Gevara, predlažu sada da se njihovo selo nazove La Higuera del Če. Čeova La Igera.



GERILCI NA NIŠANU
BILA je nedelja, 8. oktobar 1967. godine.
Pošto su proveli noć u jednom klancu, nadomak sela La Igera, Čeovi gerilci, kojih je bilo svega 17, pokušali su tog jutra da se probiju uz kanjon El Juro ka planinskim kosama i tako se izvuku iz obruča koji su oko njih sve više stezali pripadnici bolivijskih rendžera, koje su pratili američki vojni saveznici i agenti CIA.
U podne, vojnici su primetili gerilce i osuli paljbu. Pucalo se sa svih strana. Pripadnici Čeove grupe su razbijeni, ali pružali su žestok otpor.
U tom obračunu, Če je ranjen u desnu nogu, a jedan metak je oštetio i njegovu pušku. Pokušavali su da se izvuku uz padinu. Odjednom pred Čeom, kao da su iz zemlje iznikli, stala su četvorica pripadnika "zelenih beretki". Gerilci su stali.
"Ruke uvis, ili pucamo", povikao je jedan od vojnika, dok su ostala trojica držali automate uperene u njih.
"Ne pucajte, vojnici, ja sam Če Gevara..."


OPROŠTAJNO PISMO KASTRU
MIT o Če Gevari, sa protokom vremena, dobija sve šire dimenzije i njegovo je ime odavno preskočilo nebeske visine Anda.
O njemu mnogi misle da je u tim svojim revolucionarnim i utopističkim vizijama bio avanturista. Če je to i sam priznao za života.
"Mnogi će me nazvati avanturistom", napisao je u oproštajnom pismu Kastru. "Ja to i jesam, samo druge vrste - jedan od onih koji rizikuju sopstvenu kožu, da bi dokazao svoja ubeđenja."
No, svejedno, njegov avanturizam, njegovi ideali i žrtva pripadaju domenu onih nemogućih ljudskih poduhvata koji održavaju u životu nadu ljudskog roda da se svet može promeniti i biti bolji.
Valjda ga zbog toga svet pamti, a mladi njegov lik nose kao ikonu.
Pored svega šta je uradio u životu, Če Gevara se potrudio i da umre na vreme. I tu treba tražiti ključ za mitsku dimenziju njegovog imena.
(Nastaviće se)