Presuda preko šifre

U PRIČAMA i anegdotama koje kruže bolivijskom selvom, pojavila se i jedna, po svemu sudeći istinita priča, koja svojim neverovatnim zapletom i ironijom sudbine takođe poprima volšebne dimenzije, kao što je, uostalom, slučaj sa svime šta se dešava u vezi sa imenom, delom, a naročito sa smrću najčuvenijeg "geriljerosa" dvadesetog veka Ernesta Če Gevare.

Dešavanja pod Andima, kada je Če u pitanju, prevazilaze domete ljudske mašte i savršeno se uklapaju u čarolije Markesove proze.

U redakciju lista "Deber", u mestu Santa Kruz, u unutrašnjosti Bolivije, pojavio se jednog dana mlađi seljak, neugledan, sa kapom u ruci i neobrijan.

"Možete li da me odvedete do urednika", kazao je smerno seljak.

"A šta će vam glavni urednik?", zapitao je portir.

"Da ga zamolim da se javno zahvalim kubanskim lekarima koji su izlečili mog oca."

A kad se našao kod glavnog urednika, ovaj ga je, kada je saslušao motiv njegove posete, zapitao:

"A kako se zove vaš otac?"

"Mario Teran, senjor, i njemu je skoro sedamdeset godina. Znate, on je star čovek i bio je počeo da gubi vid. Sad su mu lekari sa Kube skinuli kataraktu, i to besplatno, i on je progledao..."


Nepoznati pacijent


NOVINAR se trgao na te njegove reči.

"Mario Teran? Je li vaš otac možda bio oficir po profesiji?"

"Jeste", odgovorio je seljak, "ali odavno je skinuo uniformu".

Ništa u celoj priči ne bi bilo neobično, jer Kubanci zaista besplatno leče po Latinskoj Americi, da nije u pitanju bilo ime tog pacijenta.

Mario Teran, a izgleda da je on taj, je bivši narednik bolivijske vojske. On je služio u osmoj diviziji koja je 1967. godine progonila i "lovila" Če Gevaru po bolivijskim džunglama. Ali, to nije sve. Teran je onaj "slavni" narednik, koji je dobio naređenje da strelja Če Gavaru, šta je on i uradio.

A desilo se to ovako.

Poslednju noć u svom kratkom životu Gevara je proveo u školi prizemljuši, u indioskom selu La Igera. Sedeo je ranjen i krvav na zemljanom podu te škole, uz upaljenu petrolejku iznad vrata i dva stražara ispred ulaza. Njega su cele te noći saslušavali vojni zapovednici bolivijske vojske i agnet CIA Feliks Ramos, koji je u svemu vodio glavni reč. On je Čea pretresao, kopirao njegov dnevnik, inventarisao njegove lične stvari. On je taj koji je pokušavao da iz usta Če Gevare izvuče bilo šta o organizaciji bolivijske i latinoameričke gerile. Pored njega, u učionicu su te noći i sutradan ujutro ulazili da vide i saslušaju čuvenog gerilca pukovnici Hoakin Zenteno i Andreas Selic i kapetan Prado.

Narednik Teran je u tim časovima bio na straži ispred škole.

Negde uoči podneva, u ponedeljak 9. oktobra, iz La Paza, iz političkog i vojnog vrha, stigla je šifrovana poruka:

"Pasoš za tatu..."

To je značilo ubijte Gevaru.

Nekoliko trenutaka kasnije stigla je još jedna, paralelna depeša: "600-500". Ta depeša je stigla kanalom CIA i značila je isto: smrt za Če Gevaru. Zapravo, šifra "600" je značila smrt, a 500 je označavalo ime Gevare.

U tim trenucima, kod Čea je ušao Feliks Ramos, agent CIA, takođe poreklom Kubanac.

"Žao mi je", rekao je hladno, "ali moram da vam kažem da su Bolivijci odlučili da vas pogube..."

"Znao sam da će tako odlučiti. Nisam smeo da vam padnem šaka..."


Atentator - dobrovoljac


ONO šta se ni danas ne zna, to je da li je nadležni oficir kapetan Gari Prado odlučio da streljanje Čea obavi narednik Teran, ili se ovaj dobrovoljno javio da to uradi. Postoji, naime, verzija da je Teran sam zatražio da puca, jer su mu gerilci u jednom obračunu ubili najboljeg druga.

No, bilo kako bilo, narednik Teran je u podne tog dana ušao u učionicu sa puškom u rukama. Pre nego što će ući, Feliks Ramos mu je rekao držeći nadlanicu desne ruke ispod svoje brade: "Dobro me pogledaj. Ne smeš pucati dalje od moje ruke. Ne smeš pucati u glavu. Gađaj od vrata nadole..."

Kad ga je video na vratima, Če je shvatio da je kucnuo sudnji čas. Pridigao se na laktove.

Narednik je oklevao. Tresle su mu se ruke. Nije gledao u zarobljenika.

"Uozbilji se, momče", rekao mu je Če, "treba da pucaš u čoveka..."

Teran se trgao i ispalio je prvi metak u desnu stranu Čeovih grudi. Če pokušava da se pridigne, ali su ga sledeći meci, a bilo ih je tri-četiri, prikovali za zemljani pod škole.

Mario Teran je istrčao iz škole. U nju ulaze dvojica vojnika. Če još daje znake života. Jedan od vojnika mu puca u vrat. Sve je gotovo. Če ne daje znake života.

Ponedeljak je, 13.10. La Igera je ponovo utonula u grobnu tišinu. Indiosi koji su do maločas stajali na ogradama i iza drveća, žurno napuštaju "položaje" i odlaze svojim kolibama i svom životu u selvi.

A posle kada se slegla svetska buka oko pogubljenja Če Gavare, zla kob Čeovih odsečenih ruku, počela je da sustiže njegove dželate.

Pukovnik Zenteno Anaja, koji je komandovao osmom divizijom, postavljen je za ambasadora u Parizu, i tu su ga ubili nepoznati atentatori. Pukovnik Andreas Selic je, pošto je unapređen u generala, dogurao do ministra unutrašnjih poslova, a onda je uhapšen pod optužbom da je kovao zaveru protiv režima. Poginuo je na stepeništu ministarstva unutrašnjih poslova. U zvaničnom saopštenju je rečeno da je slomio vrat na stepeništu, pošto se prethodno otrgao iz policijskih ruku i pokušao da beži.


Pramen Čeove kose


ŠEF bolivijske vojne obaveštajne službe koja je jurila Čea, Roberto Kintanilja, stradao je u atentatu u Hamburgu, gde se nalazio kao bolivijski konzul. Jednog dana kod njega je zatražila prijem Australijanka koja se predstavila kao vođa folklorne grupe koja putuje u Boliviju. Kad je ušla kod konzula, izvadila je iz tašne pištolj, usmrtila ga i mirno odšetala iz ambasade.

Ondašnji predsednik Bolivije Rene Barijentos, koji je uz pomoć CIA koordinirao hvatanjem Če Gevare, stradao je u srušenom helikopteru. Generala Toresa su ubili u Buenos Ajresu.

Kobno je prošao i kapetan Gari Prado, bolivijski oficir koji je prvi stigao do zarobljenog Čea i domogao se njegovog sata. Prado je posle "operacije Če" dogurao do generala, a onda se sklonio u diplomatijU. Poslali su ga za vojnog izaslanika u Rio De Žaneiro. I tu je, dok je jednog dana spokojno šetao ulicama Rija, stradao. Nepoznati atentator ispalio mu je u leđa nekoliko metaka i doživotno ga prikovao za invalidska kolica. Kasnije će se ispostaviti da je Prado bio žrtva zabune, da su ga atentatori zamenili sa pravom žrtvom.

Glavni agenti CIA, koji su neposredno učestvovali u poteri za Čeom, a to su pre svih Feliks Rodriges, koji je onda bio poznat kao Feliks Ramos, i Gustavo Viljoldo, još su živi i na Floridi krckaju penziju koju su zaradili radeći za tu američku obaveštajnu agenciju, pre svega na prostorima Latinske Amerike. Žive i od uspomena na bolivijsko ratovanje. Feliks Rodriges je napisao knjigu "Ratnik iz senke", koja je u Americi imala dobru prođu, a Viljoldo se tek sada setio da unovči bar nešto od uspomena na to vreme. On će ovog meseca pokušati da proda pramen odsečene Čeove kose, koji čuva još od onda.

A narednik Teran? Njega je progutala tama zaborava. Znalo se jedino to da je i on bio unapređen, da je odmah potom napustio vojsku i da se opijao po kafanama u unutrašnjosti Bolivije. Jedno vreme je, kažu, bio u nervnoj krizi, pa su ga lečili u duševnoj bolnici.

Sada je, međutim, i on isplivao iz zaborava. Kubanci su mu pomogli da progleda.





POSLEDNjA ŽENA


POSLEDNjA žena u životu Če Gevare, poslednja koju su njegove oči videle, bila je mlada i lepa Hulija Kortes.

Ona je bila učiteljica u selu La Igera, na čijim je obroncima Če zarobljen.

Sutradan, 9. oktobra, Hulija se pojavila ispred škole u kojoj je ležao ranjeni Gevara. Zapitala je kapetana Prada da li bi ranjeniku mogla da odnese šolju tople supe. Pristao je.

Hulija je ušla u učionicu. Če je uzeo dva-tri gutljaja supe, zahvalio se i vratio učiteljici šolju.

"Ostala sam i posle toga ispred škole", priseća se Hulija. "Bilo je tu još Indiosa koji su sa strane i pristojne udaljenosti pratili događanja. U jednom trenutku jedan vojnik je ušao u školu i odjeknuli su pucinji..."

"Nedugo potom", nastavlja svoju pričy Hulija, "iz škole su izneli mrtvog Čea. Prislonili su ga uz zid škole. Oči su mu još bile otvorene. Bio je lep i u smrti..."

Potom je stigao helikopter i telo Če Gevare je odneto u varoš Valje Grande, gde su čekali novinari.


(Nastaviće se)