Poraz tri vojske!

U ORUŽANIM sukobima u Sloveniji, JNA je za dva dana izvršila postavljeni zadatak vezan za povratak kontrole državne granice, a nije prihvatila nametnuti rat sa Slovenijom, već se po odluci Predsedništva SFRJ povukla. Politika je ocenila da se JNA u Sloveniji nije imala za šta boriti, za razliku od Hrvatske i Bosne i Hercegovine, gde se borila za svoj integritet koji je bio bezočno napadnut kao i za pravo srpskog naroda da sam odlučuje o svojoj budućnosti, dakle, za isto ono pravo koje su imali i svi narodi Jugoslavije.

U Hrvatskoj sabotaža mobilizacije i organizovana dezerterstva zahtevali su modifikaciju radikalnog plana operacije. Ipak, glavni zadaci modifikovanog plana operacije su izvršeni, i to:

* Svi srpski krajevi u Hrvatskoj osim jednog dela u Zapadnoj Slavoniji su oslobođeni. To je činilo jednu trećinu teritorije Republike Hrvatske;

* Kroz borbu je izgrađena buduća vojska Srpske Krajine koju je JNA opremila naoružanjem i ratnom opremom;

* JNA je povukla sve svoje borbene efektive iz Hrvatske i tako ih dislocirala da odgovaraju budućim zadacima. Najveći broj garnizona u Hrvatskoj je borbom deblokiran. Samo je manji broj garnizona i skladišta zauzeo neprijatelj. Najveći, zapravo, i jedini garnizoni kopnene vojske koji su pali u ruke neprijatelju, jesu garnizoni Varaždinskog korpusa, koji je general Trifunović predao ustašama bez borbe i protiv izričitih naređenja pretpostavljenih komandi da se uporno brani i realno odbrani, kao što su se odbranili i drugi garnizoni od kojih su neki bili u znatno nepovoljnijoj borbenoj situaciji. Najveći deo izgubljene ratne tehnike prethodno je onesposobljen ili naknadno uništen dejstvom avijacije i na druge načine.

VATIKAN UZ HRVATE

NANETI su veliki gubici hrvatskoj vojsci, tako da više nije bila sposobna za bilo kakva ozbiljnija dejstva. Uostalom, to je i bio jedini razlog zbog čega je Hrvatska prihvatila Vensov plan. Rezultatima rata u Hrvatskoj JNA je u celini, pod uslovima nezabeleženim u istoriji, izvršila prvi deo svoje novoutvrđene zadaće da vojnički odbrani pravo srpskog i crnogorskog naroda na zajedničku državu. Drugi deo zadaće - da obezbedi miran razlaz sa ostalim narodima koji nisu želeli da ostanu u Jugoslaviji - nije mogla izvršiti zato što nije zavisilo od nje. Kao što se zna, rat su nametnuli najpre Slovenci, potom Hrvati i muslimani po diktatu Nemačke i uz maksimalnu podršku Amerike i Vatikana, pa je mir ili rat zavisio od njih;

- Vojno rukovodstvo JNA obezbedilo je oko 90 odsto borbenih efektiva JNA iz kojih su potom formirane tri vojske - Vojska SRJ, Vojska Republike Srpske i Vojska Republike Srpske Krajine. "Vensovim planom" obezbeđen je međunarodni status Srpske Krajine do konačnog političkog rešenja;

- Dislokacijom svojih snaga povučenih iz Slovenije i Hrvatske u Bosnu i Hercegovinu, JNA je obezbedila brzo formiranje vojske Republike Srpske i bila spremna za brzu intervenciju sa svojim jakim snagama ka Srpskoj Krajini ako bi Hrvati pokušali vojnički da izigraju Vensov plan.

- Rezultatima borbe u Sloveniji i Hrvatskoj, iako vođenim pod izuzetno nepovoljnim unutrašnjim i osobito međunarodnim okolnostima, JNA je demonstrirala spremnost i sposobnost da se i vojnički, ako zatreba, odbrani pravo srpskog i crnogorskog naroda da nastave zajednički život u novoj državi.

PREDAJA BEZ BORBE

POGLEDAJMO sada rezultate koje je Vojska SRJ postigla od 6.januara 1992. godine, kada je Slobodan Milošević preuzeo apsolutno komandovanje.

Za početak treba istaći nekoliko fundamentalnih razlika. Teritorija koju je trebalo braniti je za polovinu manja od teritorije SFRJ koju je branila JNA, dok su snage Vojske SRJ po borbenim efektivima bile za svega oko 10 odsto manje od snaga JNA. Teritorija SRJ je sa mnogo manje nacionalnih problema od teritorije SFRJ. Konačno vrhovno komandovanje bilo je oslobođeno celog onog raznovrsnog balasta koji je Predsedništvo SFRJ imalo i koji ga je praktički činio nesposobnim za efikasno komandovanje oružanim snagama. Dovoljno je samo reći da su pojedini članovi Predsedništva SFRJ bili i klasični agenti stranih obaveštajnih službi i koji su još za vreme trajanja sednica Predsedništva obaveštavali "svoje gazde" i dobijali direktive šta i kako rade.

I pored tih znatno povoljnijih uslova (iako ne optimalnih) koje je imala Vojska SRJ u odnosu na JNA i kojom je komandovao Slobodan Milošević (sa vrlo malim vremenskim izuzecima kada je Milan Panić kao predsednik Vlade SRJ i ministar odbrane, koga je, oept, na tu funkciju doveo Slobodan Milošević), Vojska SRJ ništa nije uspela da odbrani. Sa časnim izuzetkom herojske borbe za odbranu Kosova pred Šiptarima i divljačkim NATO bombardovanjima, Vojska SRJ je sve izgubila do zaključno sa potpunim razbijanjem SRJ i njenom vojnom okupacijom, sa predajom bez borbe teritorije Srpske Krajine, sa užasnim vojničkim porazima Vojske Republike Srpske...

Svakome vojnički iole pismenom čoveku je jasno da gubitak države SRJ i njena vojna okupacija, kao i porazi obe srpske vojske preko Drine koje je praktički formirala i stavila na noge JNA, nije delo nesposobnosti tih vojski, već isključivo delo pogrešne politike i strategije srpskog rukovodstva na čelu sa Slobodanom Miloševićem.

KRAH JEDNE POLITIKE

BORBA za Kosovo i posebno herojski otpor NATO bombardovanju i izvanredna vojnička veština, jasno govore o obučenosti i sposobnosti za borbu pod najtežim borbenim uslovima Vojske SRJ koju je obučila, opremila i uvežbala JNA i njeni kadrovi. Ali taktika nikada i nigde nije niti izgubila niti dobila rat, već strategija. Totalni poraz koji su doživele sve tri srpske vojske i sve tri srpske države, dogodio se upravo onako kako sam ja 22. oktobra 1991. godine i 7. novembra 1991. godine predočio srpsko-crnogorskkom rukovodstvu. Tučeni su misleći da će sačuvati Srbe u Srbiji za račun trgovine sa Srbima preko Drine i Une.

Dobro znajući cilj i planove neprijatelja, a znali su ih, samo je politički slepac mogao računati na uspeh takve politike, kao što je i vojnički potpuno nepismeni čovek mogao računati da ćemo na vojnom polju koji je neprijatelj nametnuo biti uspešniji ako mu dozvolimo da nas tuče deo po deo kao što se dogodilo, nego ako se ujedinjeni od početka borbe suprotstavimo neprijatelju.

Da smo se od 7. novembra 1991. godine kada sam poslao poslednje pismeno upozorenje srpsko-crnogorskom rukovodstvu i ujedinili i mobilisali sve sange srspkog i crnogorskog naroda, bili bi jači od svih neprijatelja u Jugoslaviji i u to vreme borbeno spremni da ih vojnički potpuno i brzo porazimo. U tom slučaju mi bismo dalje diktirali situaciju u Jugoslaviji. Ni spoljni neprijatelj koji je nametnuo rat kao sredstvo za ostvarenje svog političkog cilja, ako bi unutar Jugosalvije imao vojnički poražene snage preko kojih treba da ostvari svoje ciljeve morao bi bitno menjati ne samo taktiku već i ciljeve rata. Poznato je, naime, da spoljni neprijatelj sve svoje ciljeve koje sa uspehom ostvari, ostvaruje vojničkim putem, postiže osloncem na unutrašnje snage.


ŠTA JE REKAO MILOŠEVIĆ

IZ ove situacije dve su pouke naročito bitne. Prva, opšta koju je istorija potvrdila na više primera glasi da se rat samo bombama ne može dobiti ako je protivnik spreman da se brani; i drugo, da srpsko rukovodstvo koliko god trgovalo sa teritorijama van Republike Srbije, da bi Srbiju sačuvalo od bombardovanja i razaranja to ipak na kraju nije uspelo. Neprijatelj je uzimao komad po komad srpske zemlje i srpskog naroda da bi konačno uzeo i pokorio sve i ceo srspki narod pretvorio u sluge i robove.

U svetlu tih nepobitnih istorijskih činjenica treba oceniti izjavu Slobodana Miloševiać datu na "sudu u Hagu" (za koji je on govorio da ga ne priznaje) "da sam ja komandovao vojskom, Jugoslavija bi bila sačuvana". Praksa je dala nepobitan odgovor na tu tvrdnju.

Razlike između vojnog rukovodstva JNA i srpskog rukovodstva javljale su se i ranije, ali su se svakako pre odlučujućih događaja gde smo se definitivno razišli i zbog čega sam ja podneo neopozivu ostavku, najznačajnije razlike ispoljile početkom marta 1991. godine.

Mislim da je baš sada prilika da kažem da je Štab Vrhovne komande bio potpuno jedinstven u ocenama svih ključnih događaja sa kojima smo se suočavali. To se posebno odnosi na vodeću trojku Štaba - generala Adžića u funkciji načelnika Generalštaba oružanih snaga, admirala Broveta u funkciji zamenika saveznog sekretara za narodnu odbranu i mene u funkciji načelnika Štaba Vrhovne komande. Bilo je mnogo pokušaja da se uense razdor među nas. Ti pokušaji su dolazili i od direktnih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, ali i od "prijatelja". Neki od tih pokušaja bili su direktna posledica naših neslaganja sa srpskim rukovodstvom.
(Nastaviće se)