Prevrat bez izgleda

ODMAH po povratku iz Moksve, iste večeri, upoznao sam sa rezultatima posete predsednika Jovića i rekao mu da će Štab Vrhovne komande sutra na nastavak sednice izaći sa nešto malo modifikovanim našim početnim predlogom, ali da suštinski nećemo ništa menjati i da će tu modifikaciju izneti admiral Brovet. Sutradan je nastavak sednice Vrhovne komande počeo sa Brovetovim izlaganjem modifikacije plana.
Posle kraće rasprave rezultat glasanja je bio isti kao i pre - četiri člana Predsedništva glasala su za predlog Štaba Vrhovne komande, a četiri protiv, što po Statutu rada Predsedništva kao kolektivnog vrhovnog komandanta znači da se predlog ne prihvata i ne može postati odluka. Posle toga, pre nego što je predsednik Jović zaključio sednicu, ja sam zatražio reč i saopštio u ime Štaba Vrhovne komande da smo krajnje nezadovoljni rezultatima sednice, da je već sada izvesno da će negativne posledice po zemlju biti katastrofalne, da je, između ostalog, građanski rat neizbežan, a da će istorijsku odgovornost za takav razvoj događaja snositi Predsedništvo SFRJ. Na kraju sam rekao da će Štab Vrhovne komande, posle neprihvatanja našeg predloga, pažljivo proceniti novonastalu situaciju i o rezultatima, odnosno svojim stavovima obavestiti predsednika Predsedništva i jugoslovensku javnost.
Posle toga, predsednik Jović je zaključio sednicu bez ikakvih saopštenja za javnost, što je inače bila praksa u radu Predsedništva. Istina, Predsedništvo je na ovoj sednici bilo u svojstvu kolektivnog vrhovnog komandanta, a sednicu je držala Vrhovna komanda oružanih snaga, što je praktično značilo komandant (Predsedništvo SFRJ i njegov štab).

Podeljeno
predstavništvo

VRHOVNA komanda je radila po vojnim pravilima, a to, između ostalog, znači da Štab predlaže, a komandant odlučuje. Nema, dakle, glasanja komande kao celine. Glasanje je bilo samo zato što je Predsedništvo kolektivni vrhovni komandant od osam članova. To je, takođe, jedna od dobro smišljenih podvala, koja je kao i za celu državu imala za krajnji cilj da u ključnim momentima parališe i vojsku. Zamisao cele te razbijačke koncepcije u ovom ključnom momentu za zemlju pokazala se vrlo efikasnom. Možda, baš ovom prilikom, više nego bilo kada pre, pa i posle, jasno se video pravi razlog zašto su onako energično odbijeni predlozi Saveznog sekretarijata za Narodnu odbranu 1988. godine kada su vršene ustavne reforme, da se izvrše temeljite izmene u funkcionisanju Predsedništva SFRJ.
Odmah posle završetka sednice Vrhovne komande, ja sam održao sastanak sa Štabom Vrhovne komande u punom formacijskom sastavu i dao zadatak da Štab pod rukovodstvom načelnika Generalštaba, generala Adžića temeljito i svestrano proceni situaciju, da pri tome, pored onih elemenata situacije na osnovu kojih smo uradili naš predlog Predsedništvu, sada dodatno uzmu u obzir još: 1. činjenicu da naš predlog nije prihvaćen, 2. da je Predsedništvo podeljeno na 4:4 i da će ta podela biti i dalje takva, 3. da definitivno sada znamo da nas Sovjetski Savez, a pre svega Gorbačov, ne samo što neće podržati, već obratno, da će stati u prve redove onih međunarodnih snaga koje su protiv nas (to se brzo i pokazalo tačnim, prilikom uvođenja prvih sankcija UN prema Jugoslaviji) da izradi predloge za dve varijante dalje upotrebe JNA i to:
1) Preuzimanje vlasti u zemlji, i to ne samo prvi korak, već ceo proces i borbu do konačnog ostvarenja cilja da se SFRJ sačuvao kao jedinstvena federalna država;
2) Da JNA, zadržavajući status u okviru postojećih ustavnih okvira, maksimalno pokuša da realizuje sve ono iz našeg neprihvaćenog predloga što je u novim uslovima realno ostvarljivo;
3) Da napravi temeljito i svestrano upoređenje te dve varijante i da predloži koju varijantu usvojiti;
4) Vreme referisanja meni kroz dva dana

Dve varijante

SA tako postavljenim zadatkom Štab Vrhovne komande je nastavio da radi. Ja sam samostalno radio na istom zadatku. Hteo sam da donesem odluku tako što ću pored sopstvene procene sagledati procenu i predlog Štaba vrhovne komande urađene bez mene i moga neposrednog uticaja.
Posle dva dana intenzivnog danonoćnog rada, održao sam sastanak sa Štabom Vrhovne komande u punom formacijskom sastavu. General Adžić je referisao u ime Štaba. Argumentovano je izneo sve dobre i loše strane jedne i druge varijante, na osnovu čega je zaključio i predložio:
1) Da prva varijanta - preuzimanje vlasti od JNA - nema nikakvih izgleda da u postojećoj međunarodnoj i unutrašnjoj situaciji ostvari cilj. Naprotiv, vojska bi na sebe preuzela odgovornost za razbijanje Jugoslavije, iako je jedina jugoslovenska institucija koja se najduže i dosledno borila da sačuva Jugoslaviju.
2) Da druga varijanta - dalje nastaviti da deluje u okviru Ustava - iako sa mnogo ozbiljnih nedostataka ima značajnu prednost pred prvom varijantom, tako da on, general Adžić, u ime celine Štaba Vrhovne komande predlaže da se ona prihvati kao definitivni stav Štaba Vrhovne komande.
Moja procena koju sam samostalno uradio, u suštini se podudarala sa predlogom i obrazloženjem koje je izneo general Adžić. Zato sam ja prihvatio taj predlog.
Posle toga, smatrao sam da bi pre početka realizacije donete Odluke bilo ispravno obavestiti Borisava Jovića kao predsednika Predsedništva i Slobodana Miloševića, koji je pre nekoliko dana došao sa zahtevom da JNA preuzme vlast u zemlji. Sastanak sa njima dvojicom ugovorio sam i isto veče smo ga održali u mom kabinetu. Na tom sastanku bili su: Borisav Jović i Slobodan Milošević, a u ime Štaba Vrhovne komande general Adžić, admiral Brovet i ja. Admiral Brovet je izneo našu kompletnu procenu, zaključke i zauzete stavove.

Miran razlaz

POŠTO je Milošević postavio nekoliko pitanja na koja sam ja odgovarao, Milošević se potpuno složio sa našom ocenom i stavovima, barem tu i na rečima. Sa tim se potpuno složio i Jović, mada je on manje uzimao reč nego Milošević (što je inače bila praksa njegovog ponašanja, kada je u nekoj raspravi učestvovao zajedno sa Miloševićem).
Štab Vrhovne komande je izdao sledeće saopštenje za javnost:
“SAOPŠTENjE ŠTABA VRHOVNE KOMANDE ORUŽANIH SNAGA SFRJ (18)
19. mart 1991. godine
Predsedništvo SFRJ, u svojstvu vrhovnog komandanta Oružanih snaga SFRJ, na sednicama održanim 12, 14. i 15. marta 1991. godine, nije prihvatilo predlog Štaba Vrhovne komande da se preduzmu odgovarajuće mere koje bi garantovale sprečavanje međunacionalnih oružanih sukoba i građanskog rata i osigurale uslove za miran, demokratski i na Ustavu i zakonima zasnovani rasplet jugoslovenske krize. Polazeći od Ustavom SFRJ utvrđene odgovornosti oružanih snaga u obezbeđivanju utvrđenog društvenog poretka, Štab Vrhovne komande, kao najviše stručno i profesionalno telo u oblasti rukovođenja i komandovanja oružanim snagama, izvršio je svestranu procenu nastale situacije i mogućih posledica i saopštava sledeće:
Prvo, Jugoslovenska narodna armija pouzdano će obezbeđivati granice SFRJ od svih oblika ugrožavanja i narušavanja sve dok se ne postigne i stupi na snagu eventualni dogovor o promeni granica u skladu sa Ustavom SFRJ.
Drugo, Jugoslovenska narodna armija ni pod kojim uslovima neće dozvoliti međunacionalne oružane sukobe i građanski rat u Jugoslaviji...”

SILA - NIKAKO

U REŠAVANjU međunacionalnih, međurepubličkih i međustranačkih sporova neće se dozvoliti upotreba sile, sa bilo koje strane, uključujući i rušilačke demonstracije. Društveni problemi i sporovi moraju se rešavati isključivo političkim sredstvima.
Moraju se obezbediti normalni uslovi za život i rad oružanih snaga. To, prvenstveno, podrazumeva: poštovanje regrutne i drugih oblika vojne obaveze u skladu sa Ustavom SFRJ i saveznim propisima: vraćanje Teritorijalne odbrane Republike Slovenije u sistem rukovođenja i komandovanja utvrđen Ustavom SFRJ i aktima Predsedništva SFRJ; uredno finansiranje JNA u skladu sa već preuzetim društvenim obavezama.
Budući da nisu obezbeđeni neophodni uslovi i pretpostavka za poptuno sprovođenje naredbe Predsedništva SFRJ od 9. januara 1991. godine, Jugoslovenska narodna armija ne može snositi odgovornost za dalje eventualno naoružavanje građana i njihovo organizovanje na bilo kom delu jugoslovenske teritorije.
(Nastaviće se)