Smrtna presuda SFRJ

O VOJNOM puču kao mogućem rešenju jugoslovenske krize govori se kroz ceo tekst, zato što je veliki broj pitanja i problema o kojima pišem upućivao i na upotrebu vojne sile kao moguće rešenje političkih, državnih, pa čak i ekonomskih problema.
Cilj “vojnog puča” uvek je bio vezan za SFRJ kao celinu, s tim što se, u skladu s razvojem događaja koji su se brzo menjali, i cilj tome prilagođavao. Zato što smo uvek smatrali da je intervencija JNA samo privremena, te da se ne sme polaziti od stava da se silom nametnu rešenja koja pojedini narodi Jugoslavije neće prihvatiti. Polazeći od tih opredeljenja, početna varijanta cilja “vojnog puča” bila je da se sačuva SFRJ kao celovita federalna država, koja će najpre uraditi novi Ustav koji tu celovitost i federalno uređenje jasno i precizno definiše. Da se, zatim, sprovedu izbori i novo državno uređenje na novom Ustavu zasnovano konstituiše, kome bi, potom, JNA potpuno predala vlast i vratila se u svoju normalnu ulogu. Ceo proces - od preuzimanja do predaje vlasti JNA novoizabranim organima vlasti - trajao bi maksimalno godinu dana. Kada je razvoj događaja u zemlji dokazao da su se neki narodi Jugoslavije, pre svega referendumima, ali i na druge načine, izjasnili za samostalne nacionalne države i izlazak iz Jugoslavije, onda je Štab Vrhovne komande modifikovao cilj svoje moguće intervencije, tako da se narodima Jugoslavije koji žele da nastave život u zajedničkoj državi to pravo omogući, a da se izdvajanje onih koji hoće da idu iz Jugoslavije to pravo takođe obezbedi, s tim da se to izvede mirnim putem, a sporne granice među republikama koje izlaze, odnosno koje ostaju u Jugoslaviji, reše mirnim putem, i to referendumima i političkim dogovorima.

Uzroci krize
U SVAKOJ ozbiljnoj proceni o mogućnosti “vojnog puča” i postizanja njegovog konačnog cilja uvek je trebalo polaziti od procene uzroka krize u Jugoslaviji i njihovog uticaja na mogućnost izvođenja i uspeha “vojnog puča”.
Uzroci krize u Jugoslaviji su bili višestrani, višeslojni, sežu duboko u istoriju jugoslovenskih naroda, u različiti uticaj triju velikih suprotstavljenih religija (rimokatoličke, pravoslavne i islama), pa do najaktuelnijih promašaja u državnoj i socijalno-ekonomskoj sferi, nesvesno, ali, pre svega, svesno napravljenim od onih u Jugoslaviji koji su dugo radili na njenom rasturanju. Iako je različita istorija jugoslovenskih naroda i uticaj triju suprotstavljenih velikih religija bio uvek podloga za proizvođenje, pa i cvetanje, nacionalizma i separatizma, ipak je praksa postojanja i uspeha jugoslovenske ideje i jedinstvene jugoslovenske države u periodu života druge Jugoslavije - od NOR pa do početka šezdesetih godina prošlog veka, ubedljivo dokazala da je ne samo realno moguća takva država, već i da svaki jugoslovenski narod posebno ima objektivno bolje mogućnosti za svoju budućnost, nego ako se izdvoji u tzv. nezavisnu, samostalnu, ali malu državu, gde će, uglavnom, služiti kao moneta za potkusurivanje tuđih interesa, pre svega, velikih sila.

Bujanje separatizma
SadaŠnje stanje u svim “nezavisnim državama” stvorenim na tlu Jugoslavije to predviđanje višestrano dokazuje. Bez ikakvih skrupula, Amerikanci i Nemci ponašaju se kao apsolutni gospodari u svim oblastima društvenog života, počevši od politike, preko ekonomije, do direktne vojne okupacije. Logički je “nonsens” kad se sve u svetu kreće ka integracijama da jugoslovenski narodi vide svoju budućnost u dezintegraciji.
Politika koja je stvorila državu druge Jugoslavije nastala je u Drugom svetskom ratu i imala u temeljnim opredeljenjima istu i neprekinutu liniju sve do početka šezdesetih godina prošlog veka. Ta opredeljenja su se bazirala - što se državnog uređenja tiče - na nekoliko bitnih postulata, među kojima su tri ključna. Odnos prema nacionalnom pitanju bazirao se na jugoslovenskoj ideji koja u istu ravan stavlja ono što je u nacionalnom pogledu zajedničko većini jugoslovenskih naroda slovenskog porekla sa onim što je u nacionalnom pogledu specifično svakome narodu ponaosob.
Slobodno, nesmetano i ravnopravno negovanje i razvijanje onoga što je zajedničko, jugoslovensko, kao i onoga što je posebno, nacionalno, bez favorizovanja jednoga na štetu drugog.
Takvom odnosu prema nacionalnom pitanju i stvarnom stanju međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji najviše je odgovarao federativni oblik državnog uređenja...
Jugoslovenska država, na tim osnovama utemeljena i takvom politikom vođena, doživela je u tom periodu nezapamćen prosperitet i, adekvatno tome, veliko međunarodno priznanje.
Umesto da produžimo i dalje obogaćujemo politiku po nacionalnom pitanju, odbacuje se jugoslovenska ideja, proglašava se unitarističkom ujdurmom, a istovremeno se glorifikuju nacionalističke ideologije koje podgrevaju i rađaju ekstremne separatizme. Tim prvim i glavnim promašajem je zapravo potpisana smrtna presuda drugoj Jugoslaviji, iz toga istorijskoga promašaja sve teče dalje ubrzano negativno, kao na filmskoj traci.
U svim bitnim sferama društvenog života stvoreni su idealni uslovi za procvat najpre stihije, potom anarhije, bezvlašća - pravih pretpostavki za raspad društva i države. Time su, uoči završnih udara na razbijanju Jugoslavije, uzroci krize predstavljali nesavladivu prepreku uspehu svake zamisli o spasavanju jedinstvene jugoslovenske države, uključujući i “vojni puč” kao metod ostvarenja takve zamisli.

Potpuna izolacija
UNUTRAŠNjI neprijatelji jugoslovenske države su sve nacionalističke i separatističke partije i snage na čelu sa svojim vođama koje je dugotrajna i svestrana kriza u Jugoslaviji proizvela. Masovnost tih snaga demonstrirana je na više načina, od kojih su dva najvažnija:
1) Rezultati višestranačkih izbora na kojima su uverljivo pobedile partije s nacionalističkim i separatističkim orijentacijama, kao i rezultati referenduma tamo gde su održani;
2) Od početka pa do razbuktavanja građanskog rata u Jugoslaviji vrlo malo je bilo onih koji su se borili za Jugoslaviju, a vrlo mnogo onih koji su se borili za nezavisne nacionalne države protiv jugoslovenske države.
Na čelu spoljnih neprijatelja jedinstvene jugoslovenske države, najpre, i to vrlo drsko ne samo prema Jugoslaviji, već i prema svojim partnerima u evropskoj zajednici, nastupa Nemačka. Ranije smo videli kojim sredstvima je Kol ucenjivao Miterana i Mejdžora. Docnije ulogu predvodnika preuzimaju SAD, ali Nemačka nikada ne popušta da uporno istraje u svojim namerama. Značajnu ulogu razbijača Jugoslavije igrao je Vatikan, i posebno papa Vojtila, koji je pružao svestranu, među ostalim, i veliku finansijsku pomoć korišćenu, pre svega, za nabavku naoružanja za hrvatsku paravojsku. Kada se celoj ovoj sviti pridružio i Gorbačov, onda je Jugoslavija, kao i snage koje su želele da se bore za njeno jedinstvo, ostala u takozvanoj međunarodnoj zajednici potpuno izolovana.


MILOŠEVIĆ MENjA STAVMISLIM da je ovde vrlo važno uočiti da se Milošević potpuno složio sa ocenom situacije i merama za koje se Štab Vrhovne komande opredelio svega osam dana pošto je zahtevao da JNA nasilnim putem uzme vlast u zemlji, odnosno, kako se to uobičajenim žargonom kaže, da izvede “vojni puč”. Šta se bitno novo dogodilo za tih osam dana što bi opravdalo promenu njegovog stava? Faktički ništa.
Prema tome, zahtev Slobodana Miloševića od pre osam dana, da JNA uzme vlast u zemlji i sredi situaciju upotrebom sile bez ikakve političke platforme i odgovarajušće podrške, jeste, po mom dubokom uverenju, na brzinu improvizovana koncepcija bazirana na dve elementa: 1) Pomanjkanju bilo kakve temeljite i svestrane procene kako puč izvesti i, posebno, kako njime obezbediti konačan cilj; 2) Već uobičajena praksa Miloševića da drugoga gurne da vadi kestenje iz vatre za njegov račun, te, ako taj uspe, onda je on tu da taj uspeh koristi, a ako ne, brzo ga žrtvuje i još na njegova pleća prilepi i sve druge sopstvene promašaje.
Dakle, Štab Vrhovne komande je, pošto Predsedništvo SFRJ nije prihvatilo predlog svoga štaba, da u zemlji uvede vanredno stanje i preduzme sve druge neophodne mere koje bi obezbedile postavljeni cilj, detaljno analizirao i varijantu izvođenja takozvanog vojnog puča i odbacio je.

KONKURS ZA FELjTON
KOLEGIJUM “Večernjih novosti” doneo je odluku da povodom 54-godišnjice našeg lista raspiše konkurs za feljton. Radove obima od 30 do 50 kucanih stranica slati na adresu: “Večernje novosti”, Trg Nikole Pašića 7, Beograd, sa naznakom “Konkurs za feljton”. Konkurs je otvoren do 20. novembra ove godine. Obezbeđene su i nagrade: za najbolji feljton 100.000, druga nagrada je 50.000, a treća 30.000 dinara. Redakcija će, kao i na prethodnom konkursu, otkupiti jedan broj prispelih feljtona za objavljivanje u matičnom listu.