Štab trenira puč

Piše: Veljko Kadijević

STRATEGIJA i taktika neprijatelja jeste da se Jugoslavija razbije najpre po nacionalnim šavovima, da se ne dozvoli stvaranje nikakve treće Jugoslavije, da se srpski nacionalni kurs potpuno rastoči, da se sve to ostvari putem što krvavijeg građanskog rata kako bi se i na taj način onemogućilo bilo kakvo novo okupljanje, barem dela jugoslovenskih naroda. Oni to sprovode drsko, ne vodeći računa da bi takav separatizam mogao da inficira neke njihove sredine.

Isceniraju veštim, ali ne i mnogo veštim trikovima i stvarnim delima zločine da bi opravdali vlastiti zločin, a moćni mediji upregli se da žrtve agresije prikažu kao agresore, da one koji su začetnici svih zločina - urađenih kao i isceniranh - na tlu Jugoslavije, postave u ulogu i tužioca i sudije.

Plan razbijanja Jugoslavije bazirao se na četiri osnovne ideje:

1) Osloncem na nacionalne i religiozne protivrečnosti iz istorije jugoslovenskih naroda, maksimalno dalje rasplamsavati nacionalističke strasti i na toj osnovi okrenuti sve narode Jugoslavije jedne protiv drugih u raznim kombinacijama privremenog savezništva. Građanskim ratom u Jugoslaviji najefikasnije se postiže neposredni i dugoročni cilj razbijanja jugoslovenske države i ujedno uspešno maskira potreba stavljanja tih "necivilizovanih Balkanaca" pod takozvanu međunarodnu kontrolu;

2) Jugoslovensku državu razbiti metodom "domino teorije" o čemu sam prethodno pisao;

3) Pod vidom borbe protiv komunizma i njegovih ostataka, rasplamsavati ideološki revanšizam;

4) Maksimalno koristiti svoje ljude u vrhovima vlasti federacije i republika, tako da se razbijanje Jugoslavije izvodi i po formi kao njena unutrašnja stvar.

POUKE ISTORIJE

NAMA je u Štabu Vrhovne komande uvek jasno s kim imamo posla, ko, zapravo, stoji na čelu, koordinira i rukovodi svim snagama - spoljnim i unutrašnjim. Samo je tako autoritativni neprijatelj koga su svi akteri morali da slušaju, mogao u svim domenima - političkim, državnim i vojnim - brzo i kompetentno da reaguje na sve naše mere i to ne samo preuzete, već i nameravane. Da bi se uspešno suprotstavili takvom neprijatelju zahtevalo je sasvim nešto drugo od onoga što je SFRJ predstavljala već dugi niz godina, a naročito u poslednjoj deceniji svoga postojanja.

Kada se ocenjuje uticaj stranog faktora na sudbinu Jugoslavije od njenog nastajanja pa do momenta kada je Štab Vrhovne komande razmatrao mogućnost izvođenja "vojnog puča" kao sredstva za dalje održavanje u životu Jugoslavije, morali smo imati u vidu neke bitne istorijske činjenice i pouke koje iz njih proizlaze. Prva Jugoslavija je stvorena samo zato što je to odgovaralo projektovanoj politici na jugoslovenskom prostoru, zapadnim silama, pre svega Francuskoj i Engleskoj, pobednicima u Prvom svetskom ratu.

Druga Jugoslavija je rezultat pobede snaga koje su vodile oslobodilački rat na čelu sa Titom, ali isto tako i činjenice da su te oslobodilačke snage bile deo antihitlerovske koalicije koja je pobedila u Drugom svetskom ratu. Da su sada na razbijanju Jugoslavije aktivno angažovane one velike sile koje su pobedile u "hladnom ratu" koji je po svojim geopolitičkim posledicama značajniji od Drugog svetskog rata.

RAZBIJAČ I - GORBAČOV

IZ prethodnog izlaganja videli smo kako je Jugoslavija na međunarodnoj sceni ostala izolovana. Snage u svetu koje su i u tim vremenima simpatisale Jugoslaviju bile su nemoćne da bilo šta praktično i konkretno urade. Poslednju nadu ugasio je Gorbačov posredno i neposredno. Posredno time što je u to vreme već daleko odmakao u rasturanju sopstvene države, a neposredno kada se i javno stavio u prve redove razbijača Jugoslavije, predlažući prve sankcije Ujedinjenih nacija uvedene protiv Jugoslavije.

Snage unutar Jugoslavije koje su izražavale spremnost za odbranu njene celovitosti imale su dve karakteristike: stvarale su psihozu "vojnog puča" očekujući od njega spas za Jugoslaviju. Isticane su parole da "zmiju treba tući u glavu", što je praktično značilo da, pored hapšenja vođa separatističkih naroda, treba i fizički razoriti Zagreb i Ljubljanu, ne uviđajući, pri tom, da bi fizičko razaranje glavnih gradova Hrvatske i Slovenije, delovalo u svakom pogledu kontraproduktivno na uspeh "vojnog puča" kako kod njihovih naroda, tako i na međunarodnom planu. Dosta se, takođe, spekulisalo sa imenima vođa koje bi trebalo hapsiti. Znalo se, naime, da uvek kada je Štab Vrhovne komande procenjivao mogućnost izvođenja "vojnog puča", ta procena usključivala bi i sve bitne segmente plana njegove realizacije, a, izvesno je da je "hapšenje vođa" uvek prvi i neizbežan segment toga plana.

TAJNA NA RASPRODAJI

POSLE mog odlaska sa dužnosti saveznog sekretara za narodnu odbranu pojavili su se neki delovi plana iz te oblasti i u štampi, nažalost, od ljudi koji "po zakletvi" ta znanja su morali poneti u grob, a ne prodavati za novac ili neke druge usluge, nagrade. Ja hoću da podvučem ono što svako zna, da se realno planira hapšenje samo onih ljudi, stvarnih, a ne umišljenih vođa, koji bi predstavljali opasnost za uspeh operacije puča. To su one snage koje su na rečima bile, čak bi se moglo reći vrlo glasne, da se i upotrebom sile brani celovitost Jugoslavije, ali da tu bitku bije neko drugi, ne i oni lično.

Štab Vrhovne komande je planski organizovao i izveo nekoliko praktičnih provera koje su imale cilj da se pravovremeno i realno oceni stvarna vrednost tako izraženih poziva na borbu za odbranu jedinstva Jugoslavije. Navešću samo nekoliko karakterističnih primera: mitinzi organizovani u nekoliko gradova u Bosni i Hercegovini (Sarajevo, Banjaluka) za podršku Jugoslaviji po broju prisutnih doživeli su pravi fijasko u poređenju sa sličnim aktivnostima koje su na istim prostorima imale nacionalističke i separatističke snage.

U Makedoniji je, po oduci Štaba Vrhovne komande, boravila jedna grupa najistaknutijih makedonskih generala JNA i vratila se sa poražavajućim ocenama. Čak smo išli da vidimo stvarnu reakciju većeg broja pojedinaca koji su se pismima obraćali rukovodstvu JNA pozivajući na borbu za odbranu jedinstva Jugoslavije. U više od 90 odsto slučajeva dobili smo negativne odgovore kada je bila reč o njihovom ličnom učešću u borbi.



VRTLOG GRAĐANSKOG RATA

NEMINOVAN raspad hibridnog društvenog sistema podstaknut je i ubrzan delovanjem nekih stranih zemalja. Antijugoslovenske snage u zemlji ne bi ni bile toliko smele i agresivne bez snažne spone potpore. I u ratu su samo pod skutom okupatora predstavljale nekakvu snagu. Ono što ranije nisu uspevale da postignu ratom, pojedine zemlje sada realizuju preko svojih marioneta, otvarajući im lažne nade i svakovrsnim podmićivanjem.

Armijsko rukovodstvo je od samog početka društvene krize aktivno učestvovalo u iznalaženju puteva za njeno preovladanje. Neprekidno smo zahtevali da se zaustavi sunovrat u propast, haos, međunacionalni i verski rat. Zalagali smo se za demokratsko razrešavanje jugoslovenske krize i celovitu reformu države, privrede i društva. Uvek smo isticali da je neotuđivo pravo svakog naroda da samostalno određuje svoj put, ali da se to mora, u interesu svih zajedno i svakog naroda ponaosob, realizovati dogovorom, na miran način. Upozoravali smo da promena sistema po metodi - kako ko hoće, politikom svršenog čina i jednostranim aktima - vodi zemlju u vrtlog građanskog rata.

U nekoliko navrata, kada je situacija dramatično eskalirala, podizana je borbena gotovost jedinica JNA. Time smo doprinosili privremenom smirivanju napetosti.
(Nastaviće se)