Tri verzije apokalipse

Piše: Milan ŽDRALE

HLADNI rat ili hladni mir! To su samo dva različita naziva za istu stvar, za paničan strah od mogućeg uništenja naše civilizacije. Da sve bude neizvesnije: više od šezdeset godina održava se svetski mir, što je, istovremeno, najduže razdoblje mira u evropskoj istoriji. U našem svetu svakojakih apsurda i kontradiktornosti, jedna od najvećih jeste u činjenici da ti zloćudni atomi istovremeno predstavljaju i strah i nadu za čovečanstvo. Globalni mir na planeti održava se globalnim strahom od uništenja. Dokle je čovek u svojoj razornoj moći otišao, moguće je potvrditi mnogobrojnim primerima.

Odavno su napravljene termonuklearne bombe takve razorne moći da samo jedna od njih, ako bi se najefikasnije upotrebila, može da sprži celu Francusku (najveću evropsku državu). Postavlja se pitanje: Ko ima takvu bombu? Svaka nuklearna sila je u stanju da bez problema napravi takvu bombu. Uveren sam da takve bombe imaju Amerikanci, Rusi, Kinezi, Francuzi, Englezi..., možda i Indija, Pakistan i Izrael. Za takvu bombu potrebno je imati efikasne sisteme prenosa (Amerikanci i Rusi ih sigurno imaju), koji nijednog trenutka ne daju mogućnost za miran san.

Teško je i zamisliti kakva bi apokalipsa nastala pri upotrebi takvog oružja (moguće je napraviti i višestruko razornije termonuklearne bombe). Kako bi se jedna takva bomba upotrebila? Sam njen naziv (termonuklearna) sugeriše na pretpostavku da bi takva bomba imala mnogo jače dejstvo ako bi eksplodirala visoko iznad Zemlje nego na Zemlji. To je, u stvari, jedno malo veštačko Sunce, koje bi moglo, na primer, da eksplodira 100-200 kilometara iznad jedne države (ako se efikasnim sistemom prenosa dovede do određene tačke). Tada se stvara temperatura od milion stepeni Celzijusovih! Takva temperatura uništava sve u širokom krugu (toplotno dejstvo). Bomba, istovremeno, ima i zastrašujuće jako mehaničko dejstvo, a zatim gigantsko radioaktivno zračenje.

PRILIKOM eksplozije te bombe na velikoj visini došlo bi do zastrašujuće jakih turbulencija vazduha, koji bi jurio brže od zvuka, pa bi - pod pretpostavkom da bomba sprži sve ispod sebe - gigantski vrtlog sve stvari, predmete, objekte... sa zemlje nosio visoko prema centru eksplozije. Zanimljivo je da je otac prve takve bombe, američki naučnik Edvard Teler, šezdesetih godina prošlog veka zagovarao atomski rat i napad na Sovjetski Savez! Čovek koji je možda najviše znao o takvom oružju bio je zagovornik njegove upotrebe i javno je govorio da se nuklearni rat može preživeti. To je bilo potpuno iracionalno delovanje jednog takvog naučnika, a ono najbolje ilustruje u kakvoj je atmosferi tada svet živeo i kakve su (neopravdane) fobije na Zapadu vladale i na pomisao da Sovjeti imaju nuklearno oružje. Činjenica koja je vrlo bitna i koju treba istaći jeste da Sovjeti nikada ni na koga nisu bacili atomsku bombu.

Na stranicama našeg lista, narednih dana, u ovoj uzbudljivoj priči o atomima koji seju strah i održavaju svetski mir, biće još govora o Edvardu Teleru, jednom od glavnih junaka drame koja traje više od šest decenija. Ono što je sigurno: termonuklearni rat mogao bi doneti više načina za uništenje života na Zemlji. O tri moguće varijante raspravljalo se u naučnim krugovima još ranih šezdesetih godina dvadesetog veka, a to su:

Dramatična promena klime;

Spaljivanje svih gradova i sela;

Ubijanje svih živih bića pomoću radioaktivnosti.

PRVA verzija smaka sveta prisutna je u glavama naučnika još od 1962. godine, ali za takvu bombu, govorili su tada, treba sačekati još koju deceniju da se napravi. Da li su one napravljene - ko zna; možda se kriju u skladištima nuklearnih arsenala Amerike i Rusije. Bombe ogromne snage, od više hiljada megatona, upozoravali su tada naučnici, mogu se napraviti u dogledno vreme. Ukoliko bi eksplodirale iznad Severnog ili Južnog pola, istopile bi ogromnu količinu leda i snega i donele dramatičnu promenu klime. Severnu poluloptu zahvatile bi strašne poplave koje bi izazvale pravu katastrofu! Da li bi to bio potop sličan onom biblijskom?

Druga verzija: Ubitačnim tempom utrkivale su se nuklearne sile s ciljem da naprave što više termonuklearnog oružja. Samo 12 godina posle Hirošime, Sovjeti su napravili hidrogensku bombu snage 120 megatona, što je ravno jačini 6.000 atomskih bombi bačenih na Hirošimu. Sovjeti su u jesen 1961. isprobali superbombu koja je imala snagu kao 2.500 atomskih bombi bačenih na Japan. Eksploziv za termonuklearnu bombu je prilično jeftin. Za termonuklearku od 1.000 megatona potrebno je oko 50 tona teškog vodonika u tečnom stanju i, naravno, upaljač koji se zove - atomska bomba. Ako bi takva bomba eksplodirala na visini od 20 kilometara, mogla bi da spali površinu od 500.000 kvadratnih kilometara, odnosno državu veličine Francuske. Ako bi ta bomba eksplodirala 200 kilometara iznad zemlje, uništila bi površinu cele zapadne Evrope. Eksplozija bi, kako je već rečeno, izazvala strašnu vatrenu oluju, vazduh bi jurio ka centru brže od zvuka, dok bi ogromna temperatura spržila sve pred sobom.

Treća vizija: Uništenje sveta pomoću radioaktivnosti! Na našoj planeti postavljeno je "na gotovs" toliko nuklearnih bojevih glava, da bi, slučajno ili namerno, pritiskom sa dva prsta na dva dugmeta, u Americi i Rusiji, bilo moguće zatrovati sva ljudska bića na zemlji, kao što piše Nevil Šat u svom uzbudljivom romanu "Na obali". Monstruozno dejstvo nuklearnih bombi može se višestruko pojačati, ako se one obaviju natrijum-oksidom koji bi apsorbovao neutrone i pretvorio se u natrijum-24, vrlo opasnu supstancu.

Natrijum-24 je jako otrovan, ali brzo vetri i posle 15 minuta radiokativnost izgubi polovinu svoje snage. Ljudi bi mogli preživeti u vrlo dubokim skloništima. Ipak, to nije kraj ove priče: čovek je prema granicama svog sopstvenog uništenja otišao još dalje, pa je takvoj bombi dodao kobalt-60, koji je izvanredno radioaktivan i dugotrajan. Radioaktivnost kobalta-60 ostaje godinama veoma opasna, pa bi oni koji bi preživeli trovanje izazvano natrijumom-24 stradali od kobalta. Tu spasa nema!

U bolnici "Barnet" postoji veliko radiološko odeljenje gde se zračenje koristi za lečenje obolelih od raka, a radioizotopi u dijagnostičke svrhe. Na tom odeljenju postoje svi potrebni aparati za dijagnostifikovanje sindroma ozračenosti bilo koje vrste. Bez obzira na to, Litvinjenka tamo nisu poslali. Na trovanje radijacijom, jednostavno, nisu posumnjali.
(Nastaviće se)