Ogrlica od - kobalta!

Piše: Milan Ždrale
MARŠALSKA ostrva su bila poprište strave i užasa 1. marta 1954. godine. Američka mornarica blokirala je prilaze mestu novog eksperimenta tako da na udaljenosti od 100 kilometara nije smeo dospeti nijedan brod. Iako je to bilo ogromno rastojanje, i jačina eksplozije pokazaće da je "sigurnosni pojas" bio mnogo manji od stvarne opasnosti.

Jedan japanski ribarski brodić, udaljen više od 100 kilometara od mesta eksplozije, došao je pod snažno dejstvo radioaktivnog pepela, a ribari su doživeli teške telesne povrede. Snaga bombe bila je 750 puta veća od prve koja je eksplodirala u Alamogordu! Dan je bio vedar, nigde oblačka, kada je na ribare pao sivi pepeo. Odakle je stigao? Da to nije običan pepeo uskoro će se uveriti. Vratili su se odmah u matičnu luku, ali su ubrzo pomrli od jake radijacije, u velikim mukama. Svet tada nije znao uzrok te misterije. Tek mnogo godina kasnije, svet će saznati za taj monstruozni eksperiment na Maršalskim ostrvima.

Planetu je zahvatio strah od tog užasa; ljudi su shvatili kakvu su zlu sudbinu sami izazvali, pa su se počeli rađati protesti i na zapadnoj i na istočnoj hemisferi. Ali, u Americi i u Sovjetskom Savezu ne osvrću se na to, oni nastavljaju da proizvode nuklearne i termonuklearne bombe i sve brže pune svoja skladišta tim razarajućim oružjem. Sada se hidrogenska bomba pravi sa novim dodatkom, ogrtačem od kobalta od kojeg će u trenucima eksplozije nastati radioaktivna para koja će emitovati ubitačne gama-zrake čije delovanje traje pet godina. Tamo gde stigne kobaltna kiša, nema više života.

ATOMSKA trka između Amerikanaca i Nemaca bila je puka dečja igra prema ovoj novoj trci bez granica. Rusi su u nečemu stigli, u nečemu se približili, a u nečemu su prestigli Amerikance, a tek je 1954. godina! Prvu pobedu odneli su u junu 1954. godine kada su kod Moskve stavili u pogon prvu atomsku centralu. Tako je započela prva proizvodnja električne struje iz nuklearnih elektrana, a sledećih godina i decenija svet će dobiti na desetine tih postrojenja koja za čoveka mogu biti, što će se pokazati više puta, a naročito u Černobilu, opasnija od eksplozije bombi.

Od trenutka kada je Bekerel otkrio radioaktivnost, počele su da se događaju atomske nezgode koje će kasnije prerasti u tragedije. Kada su Marija i Pjer Kiri susreli Bekerela, on je već nosio tešku "uspomenu", jaku opekotinu koju je zadobio od radioaktivnih zraka, kada je cevčicu sa radijumom stavio u džep i zaboravio da je izvadi. Dakle, Bekerel je bio prvi čovek koji je eksperimentisao sa radioaktivnim zracima, pa je razumljivo što je on doživeo pravi mali lični "nuklearni udes". I Pjer Kiri će u početku rada na radioaktivnosti platiti visoku cenu svojoj radoznalosti: ispitujući radijum, za "uspomenu" je dobio tešku opekotinu. I njegova supruga Marija Kiri dobila je neizbrisive tragove na svojim prstima. Marija je bila prva žena, odnosno prvi naučnik koji je u svojim rukama držao radijum koji šalje jako zračenje. Tragovi tog zračenja ostali su na njenim prstima!

Atomski udesi u početku su bili neuporedivo manji od onih koji će se javljati od kada je otkrivena nuklearna fisija, odnosno lančana reakcija i kada je čovek napravio nuklearni reaktor i prvu atomsku bombu. Bio je to trenutak koji je najavio češće nesreće od kojih su neke imale katastrofalne razmere. Koliko se dogodilo nuklearnih udesa od 1945. do danas nikada nećemo saznati, zato što su neki držani u tajnosti, a o nekima nikad ništa nije saopšteno.

U JEDNOM tajnom izveštaju međunarodne komisije kaže se da je u periodu od 1971. do 1983. bilo 150 atomskih nesreća koje su se dogodile u 14 zemalja. Izveštaj obuhvata samo udese koji su prijavljeni međunarodnim organizacijama za nuklearnu energiju, što znači da u njima nema podataka za istočnu Evropu koja je u tom periodu bila iza "gvozdene zavese".

O udesima koji su se događali s atomskim oružjem, sve je obavijeno velom tajnosti, ali ono što je dospelo u javnost govori slikovito o tim dramatičnim trenucima koji su mogli odneti na hiljade života. Takav jedan udes, koji se srećno završio, dogodio se u SAD, u Severnoj Karolini, 24. januara 1961. godine. O tome je pisao čuveni atomski fizičar dr Ralf Lap, čovek koji je učestvovao u programu izrade prve atomske bombe i šezdesetih godina bio jedan od vodećih svetskih nuklearnih fizičara.

U svojoj knjizi "Ubiti i ubiti još jednom" dr Ralf Lap opisuje stravične trenutke kada se pet od šest mehanizama jedne hidrogenske bombe snage 24 megatona (1.200 puta veća snaga od bombe bačene na Hirošimu), koja se nalazila u srušenom bombarderu "B 52", sasvim slučajno našlo u položaju koji automatski izaziva eksploziju. Da se pomenutim mehanizmima pridružio i šesti osigurač, ističe autor, nesreća koja se dogodila u Severnoj Karolini imala bi strahovite posledice.

DOKTOR Lap navodi da je do 1963. u Sjedinjenim Državama, i drugim zemljama, zabeležen veći broj sličnih slučajeva i to uglavnom kod aviona koji su prenosili atomsko oružje. Nesreća sa kojom nas upoznaje dr Lap dogodila se kada je jedan od bombardera "B-52", koji je nosio dve termonuklearne bombe, pao dvadesetak kilometara od grada Golsbroa u Severnoj Karolini. Da je samo jedna od bombi eksplodirala, Golsbro bi bio "izbrisan" sa lica Zemlje. O ovoj drami pisala je i američka štampa izveštavajući da je jedna bomba izbačena padobranom iz aviona koji je počeo da pada na zemlju, a da je druga pronađena u njegovoj olupini.

Atomsko oružje, i dok miruje, predstavlja veliku opasnost za čoveka baš zbog mogućeg udesa kakav je bio ovaj u Americi, ali svetu preti stalna opasnost od brojnih nuklearnih reaktora koji su ugrađeni u nuklearne centrale. Krajem dvadesetog veka na planeti je bilo više od 400 atomskih centrala. Svi ti nuklearni reaktori su tempirane bombe koje mogu zbog neke greške da eksplodiraju u svakom trenutku. Takva velika nesreća dogodila se u Černobilu (SSSR) 1986. godine.

SPAS OD - PREKIDAČA
ZAHVALjUJUĆI doktoru Rafu, saznajemo ponešto i o bezbednosti američkih nuklearnih bombi.

"Ministarstvo odbrane SAD usvojilo je kompleksan sistem i uvelo striktna pravila kako bi se onemogućilo da atomske bombe eksplodiraju bez kontrole. U incidentu u Severnoj Karolini, nuklearna glava od 24 megatona bila je opremljena sa šest sigurnosnih mehanizama povezanih tako da je bomba mogla eksplodirati tek ako se svaki od njih uzastopno pokrene. Kada su eksperti došli na lice mesta da bi pregledali bombu palu na zemlju, ustanovili su da je usled udara aktivirano pet, od šest mehanizama. Jedan jedini, jednostavni prekidač sprečio je da bomba eksplodira i načini pustoš!"
(Nastaviće se)