Atomski smak sveta

Piše: Milan Ždrale
ATOMSKO oružje postalo je jedan od glavnih elemenata međunarodnih odnosa oko koga se odvijaju glavni tokovi vojnog i političkog delovanja. Tehnološki razvoj otvorio je puteve stalnoj trci u naoružavanju, posebno između dve supersile - Amerike i Sovjetskog Saveza. U tu trku uključili su se i drugi i sve je više zemalja koje žele da poseduju atomsko oružje. Decenije svetskog mira održavaju se u senci atomskog oružja i uz neprestanu pretnju izbijanja svetske katastrofe. I sada, u trenucima prividnog spokojstva nakon pada Berlinskog zida, opasnost od izbijanja nuklearnog rata nije prestala.
Danas se sa sigurnošću može konstatovati da je atomsko oružje od početka uticalo na promene političkog i strategijskog ponašanja velikih sila, stvorilo je novu, nuklearnu, strategiju i trasiralo nove perspektive akcije, koja bi, ukoliko se realizuje, dovela do uništenja naše civilizacije. Proteklih decenija mnogo se pisalo i raspravljalo o svim aspektima mogućeg i nemogućeg, analizirane su i upoređivane poznate strategije supersila, razmišljalo se i o novim, s ciljem da se dobije odgovor na pitanje može li atomsko oružje, samo po sebi, osigurati svetski mir, ili je to stalna opasnost koja jednom može doneti katastrofu.
DANAS, kao i pre više decenija, svetski mir počiva na ravnoteži straha. Mi živimo u jednoj kontradiktornoj realnosti: atomsko oružje je najveća pretnja globalnom miru, a istovremeno i najveći moderator, odnosno prepreka izbijanju svetskog rata. Danas se može reći da je atomsko oružje postalo sastavni deo života kao pretnja, odnosno stalno prisutna opasnost da je neki Armagedon moguć. S druge strane, čini se da su se obistinile Lenjinove reči iz daleke 1918. godine kada je, analizirajući odnos militarizma i brzog tehnološkog razvoja, zaključio da će doći do pronalaska takvog oružja kada će rat biti nemoguć.
Sada je potpuno izvesno da bi rat koji bi se vodio atomskim oružjem prestao biti sredstvo racionalne politike. Bez obzira na to da li bi se radilo o upotrebi taktičkog ili strategijskog nuklearnog oružja, planeta Zemlja bi za čoveka zauvek bila izgubljena, jer život na njoj više ne bi bio moguć. Ovo najbolje govori kolika je odgovornost na onima koji u svojim rukama drže sudbinu ovog sveta.
Amerikanci od početka ništa nisu prepustili slučaju. Oni su još u vreme ubrzanih napora na izradi prve atomske bombe organizovali specijalnu grupu obaveštajaca, koja je dobila zadatak da prikuplja sve podatke o nemačkom atomskom programu. Grupa, koja je dobila tajni naziv "Alsos" (na grčkom - šumarak) odmah je počela s akcijom. Njena centrala u oslobođenom Parizu (1943) počinje da priprema planove - kako sprečiti Sovjete da se domognu nemačkog atomskog programa, odnosno uređaja i ljudi.
Dakle, Amerika je još na startu želela da zadrži monopol i živela u uverenju da će zahvaljujući tom novom oružju imati posebno mesto u svetu. Predsednik Ruzvelt nije znao kakvi će biti efekti atomskog oružja, ali je živeo u čvrstom uverenju da ono treba da ostane samo u američkim rukama. Ruzvelt ni po koju cenu nije želeo da svome ratnom savezniku Staljinu saopšti tajnu atomskog projekta. Čak ni svome najvećem savezniku, britanskom premijeru Čerčilu, Ruzvelt nije želeo da poveri atomske tajne. To je bilo tako na početku realizacije programa "Menhetn".
PREMIJER Čerčil je osetio da Britanija u ratnim uslovima ne može napraviti nuklearno oružje, pa se maksimalno okrenuuo Americi, smatrajući da bi ove dve zemlje zajedno mogle ostvariti izvanredne rezultate na tom polju. Britanci su brzo shvatili vrednost nuklearnog oružja, pa su odlučno zagovarali saradnju sa Amerikom kao osnovu za zajedničku posleratnu dominaciju svetom. Međutim, već 1942. godine kada su Amerikanci uhvatili dobar korak ka ostvarenju atomskog projekta, želja za saradnjom počela je slabiti.
Iako su u junu 1942. godine Čerčil i Ruzvelt postigli dogovor o ravnopravnom partnerstvu u nuklearnom projektu, krajem iste godine Amerikanci su odlučili da razmena informacija bude restriktivna. Čerčilu se to nije svidelo, on se plašio da će Amerika po završetku rata prepustiti Evropu samoj sebi, a da Britanija, izmorena i bez kolonija, neće moći da se suprotstavi sovjetskoj dominaciji. Upravo zbog toga mu je trebalo atomsko oružje kojim će se Britanija moći predstaviti kao snažna država, a u slučaju opasnosti s Istoka zapretiti upotrebom "A" - bombe.
Kada je shvatio da Amerikanci sprovode embargo na atomski program, Čerčil je reagovao brzo i energično. Uspeo je da se dogovori sa Ruzveltom i da njih dvojica potpišu tajni sporazum kojim je obnovljeno partnerstvo u nuklearnim istraživanjima. Taj sporazum je ostvaren u Kvebeku 19. avgusta 1943. godine. Čerčil je dao čvrsto obećanje Ruzveltu, što je pismeno i potvrđeno, da Britanija neće imati interesa za industrijske i komercijalne aspekte koji bi bili u neskladu sa mišljenjem predsednika Amerike.
Od tog datuma Britanija je počela aktivno da učestvuje u projektu "Menhetn", pa su se njihovi naučnici odmah uputili u SAD, odnosno u atomski centar u Los Alamosu. Ruzvelt je želeo da sačuva ratnu koaliciju sa Britanijom. Obe strane su se obavezale da ni po koju cenu neće ustupiti podatke nekoj trećoj zemlji. Ovo je značilo da treći saveznik iz antihitlerovske koalicije - Sovjetski Savez - neće biti uključen u atomski projekat. To bi dalje značilo, kako su verovali u Americi i Britaniji, da Sovjeti zadugo neće imati to novo oružje.
Frenklin Ruzvelt je bio pristalica politike "šargarepe i štapa", on je želeo da se održi velika antihitlerovska koalicija (Amerika - Engleska - Sovjetski Savez), a za održavanje tog saveza, kao moćna batina namenjena Staljinu, trebalo je da bude novo oružje. On je verovao da će atomska bomba biti i ostati sredstvo američko-britanskog monopola i da će uz pomoć "batine" biti moguće privoleti Staljina na pridržavanje dogovorenih sporazuma.
Čerčil je živeo u uverenju da bi nuklearna bomba uveliko mogla izmeniti međunarodne odnose. Kasnije će shvatiti i njenu veliku upotrebu u ostvarivanju nacionalne bezbednosti, ali i kao sredstvo za vršenje pritiska. Predsednik Ruzvelt je bio impresioniran predstavom koju su mu naučnici i generali stvorili o novom oružju.
Verovao je da će to novo oružje imati veliki značaj u vojnoj i političkoj strategiji. On je pridavao veliki značaj novoj bombi, pa je insistirao da se tajna ne poveri Sovjetskom Savezu. Čak i onda kada je bio veoma zadovoljan Staljinovim ponašanjem, nije želeo da mu se pohvali novim oružjem.

SVRHA BOMBE

Pre nego što je napravljena prva atomska bomba, među naučnicima se javila polarizacija u mišljenjima: jedni su bili za to da se to moćno oružje što pre napravi i stavi Americi na raspolaganje, ne pitajući kakve će biti posledice te moći. Drugi, manji deo naučnika, pitao se šta će biti kada bomba bude napravljena i kakva je njena svrha.
(Nastaviće se)