Pretnja Sovjetima

NAUČNICI su bili dalekovidiji od političara i generala. Prvo Bor, pa Silard, Frank, Rabinovič, kasnije i Openhajmer, Ajnštajn i Saharov bili su žestoki protivnici upotrebe atomskog oružja i veliki borci za mir. Džems Frank je dao odličnu „dijagnozu“ da je jedina alternativa nuklearnoj kontroli trka u naoružanju, zatim da Crvena armija već kontroliše rudnike uranijuma u Johimovu i da u toj ogromnoj zemlji sigurno takvih rudnika ima više. zbog toga je realno očekivati da će Sovjeti ući u atomski maraton sa ciljem da dostignu i prestignu Ameriku. Ukoliko bi Sovjetski Savez bio inferioran u atomskoj trci, mogao bi lako doći u iskušenje da prvi napadne, a to bi bilo ravno katastrofi, upozoravao je Frank.
Frank je kao i Silard i Bor, predlagao da Amerika žrtvuje deo suvereniteta i dopusti međunarodnu kontrolu nuklearne tehnologije (SAD to nikada nisu prihvatile, a danas traže od svake zemlje koja bi pošla tim istim putem da dopusti atomsku kontrolu). Džems Frank je naglašavao da to treba učiniti pre nego što bomba bude bačena. U slučaju da se tako ne postupi, on je upozoravao da će svetsko javno mnjenje osuditi Ameriku i da će uslediti velika atomska trka u naoružanju.
Truman i njegovi saradnici drugačije su razmišljali i po svaku cenu su želeli da se Staljinu pokaže američka vojna snaga, te da se obezbedi mekše sovjetsko ponašanje. Vođen tim idejama, predsednik Truman je euforično izjavio: „Ako to eksplodira, a mislim da hoće, ja ću sigurno držati čekić nad tim momcima. Isfrustriran sovjetskom moći i željom da se ne dopusti sovjetski uticaj u drugim delovima sveta, Truman je želeo da ima vojnu silu koja bi bila najvažniji činilac u sprečavanju jačanja sovjetskih pozicija. Bomba je bila izraz neprijateljstva prema Sovjetskom Savezu. To je potvrdio, kasnije, i general Grouvs. Američki nuklearni projekat je stvaran na bazi neprijateljstva, prvo prema Nemačkoj, a zatim prema Sovjetima. Upotreba bombe bila je samo finale tog projekta, a Japan idealna meta. Najlakše je bilo naći izgovor da je bomba bačena kako bi se završio rat i spasli mnogi životi američkih vojnika koji su ginuli na Pacifiku.
Američke procene sovjetskih mogućnosti da napravi atomsku bombu bile su različite: političari i generali su smatrali da će im za to biti potrebno 15-20 godina. Neki naučnici, koji su radili na projektu „Menhetn“, verovali su da će Rusi za četiri godine imati nuklearnu bombu, i bili su u pravu. I pored želje da zadrži monpol na atomsko oružje, Amerika je inicirala predlog da se u Ujedinjenim nacijama formira Međunarodna komisija za atomsku energiju.
Sve je bilo tako zamišljeno da se kontroliše Sovjetski Savez i da mu se onemogući da koristi rudnike uranijuma i da napravi sopstvenu bombu. U toj međunarodnoj kontroli atomskih istraživanja, Amerika bi imala posebnu ulogu. Ona bi u svakom slučaju bila u prednosti, jer je već imala nuklearno oružje, a drugima bi se stopirao svaki pokušaj da do njega dođu. Te namere Staljin je prozreo. Nepoverenje među saveznicima je bilo ogromno, a posle Hirošime, preraslo je u neprijateljstvo, o čemu je jednom prilikom govorio Andrej Gromiko, dugogodišnji ministar inostranih poslova Sovjetskog Saveza.
Sada se čine pokušaji da se takva politika opravda tvrdnjom da američka strana nikada nije gajila loše namere u vezi sa atomskim oružjem. Ponekad se izjavljuje, na najvišem nivou, da je SAD u vreme kada je imala monopol nad atomskom bombom mogla, da je htela, drugima, uključujući i Sovjetski Savez, da diktira svoje uslove, ali da to nije činila iz visoko moralnih razloga. U tom argumentu nema ni trunke istine. Nipošto ne bi trebalo tražiti vrlinu tamo gde je nije bilo. One koji operišu navedenim argumentima umesno je posavetovati da na događaje pogledaju iz drugog ugla. A šta je mogao učiniti Sovjetski Savez, kada je fašistička Nemačka već bila potučena, i do kojih je međa mogao stići moćni talas sovjetskih armija, koje tek što su satrle hitlerovsku ratnu mašineriju, da nije bio veran svojim savezničkim obavezama, reči su Andreja Gromika.
Takva američka politika se ni šezdeset godina kasnije nije promenila. Ali, tih poratnih godina senator Brajan Mek Mahon je zagovarao preventivni rat protiv Sovjetskog Saveza. Istakao je da je to prvi put u svetskoj istoriji da neprihvatanje „razumne, delotvorne i pravedne kontrole“ oružja predstavlja samo po sebi akt agresije. Zanimljivo je da je krajem 1946. godine poznati britanski filozof i kasnije borac za mir Bertrand Rasel, pozvao Zapad da primeni atomsku pretnju protiv Sovjetskog Saveza, s ciljem da se ta zemlja prisili da prihvati „svetsku vladu pod hegemonijom Amerike“. Rasel je isticao da bi se samo na taj način izbegla svetska katastrofa.
Nacrt programa međunarodne kontrole atomskih istraživanja i korišćenja rude uranijuma napravili su Amerikanci 1946. Taj program Sovjeti su oštro kritikovali naglašavajući da on omogućava Americi da nesmetano nastavi iskorišćavanje atomske energije i proizvodi nuklearno oružje, dok bi ostale zemlje bile lišene te mogućnosti. Sovjetski ministar inostranih poslova Andrej Gromiko je u UN izneo predlog da treba zabraniti atomsko oružje, a da bi se u drugoj fazi tog programa, sve zemlje obavezale na limitiranu inspekciju rudnika i proizvodnih pogona.
Amerikanci su, takođe, odbacili sovjetski predlog i istovremeno izvršili novu eksploziju nuklearne bombe na Bikinima, što je predstavljalo još jednu demonstraciju sile. Bilo je očigledno da nije moguće postići sporazum o kontroli atomske energije, a to je dalje dovelo do pogoršanja međunarodnih odnosa. Nespremnost Amerike da se podele atomske tajne i sovjetska duboka sumnjičavost, nisu mogle obezbediti zajedničku borbu tokom Drugog svetskog rata, saveznici nisu imali dovoljno međusobnog poverenja. Zbog toga je bilo teško očekivati da bi oni, sada, u vreme pogoršanih međunarodnih odnosa i hladnog rata, mogli približiti svoje stavove oko tako važnog pitanja kakvo je - atomsko oružje. Bilo je to vreme kada je Amerika tražila pravo mesto za atomsku bombu u svojoj vojnoj strategiji. S druge strane, Sovjetski Savez je ubrzao napore da napravi atomsku bombu.

KONTROLA

AMERIČKI mediji su 1946. godine snažno podržali međunarodni plan kontrole korišćenja i razvoja nuklearne energije. To je isticano kao primer američke spremnosti za međunarodnu saradnju. Naravno, američka namera je bila sasvim drugačija: da ona čini međunarodnu „vlast“ koja će pod zastavom UN u slučaju zloupotrebe od neke neposlušne zemlje delovati kao međunarodni policajac.
(Nastaviće se)