Ručak pod sumnjom

Piše: Žores MEDVEDEV

Ubistvo Aleksandra Litvinjenka, bivšeg ruskog obaveštajca u Londonu, izazvalo izuzetno interesovanje svetske javnosti, posebno zbog načina na koji je ovaj emigrant likvidiran. U feljtonu koji započinjemo, iz knjige Žoresa Medvedeva "Miris hladnog rata", u izdanju "Filipa Višnjića", objavićemo najinteresantnije delove ovog dokumentarnog trilera

KADA se posle nekoliko poslovnih sastanaka u centru Londona, 1. novembra 2006. godine, Aleksandar Litvinjenko uveče vratio kući, već u toku noći osetio je bolove u stomaku i mučninu. Ujutru mu je bilo još gore, počeo je da povraća, imao je vrtoglavicu i sve simptome trovanja hranom. Njegova žena Marina je, bez obzira na muževljevo protivljenje, pozvala hitnu pomoć. Litvinjenka su odvezli u bolnicu „Barnet“ – najveći medicinski centar u severnom Londonu. Litvinjenko je smešten na gastroenterološko odeljenje... Žena je ostala u bolnici, jer Litvinjenko čak ni posle šest godina života u Engleskoj gotovo da nije znao engleski jezik.

Prve nedelje, dijagnoza – bakterijsko trovanje hranom – ostala je nepromenjena, i pojavile su se sumnje da je uzrok ručak u japanskom suši-baru, u kome se Litvinjenko sastao sa svojim poznanikom Italijanom, upravo 1. novembra.

SUMNJE u verodostojnost dijagnoze pojavile su se tek kroz nedelju dana, kada je njegova žena, koja je dežurala u bolničkoj sobi, primetila da bujna kosa njenog muža opada. Sledeća analiza krvi pokazala je primetan pad broja mladih limfocita, što je ukazivalo na pad imunološkog sistema. Kod bolesnika su izvršene provere na sidu i hepatitis B, ali su testovi bili negativni. Ispitivanje koštane srži pokazalo je očigledne anomalije u ćelijama koje se dele. Koža je počela da mu žuti, što je ukazivalo na poremećaj stvaranja žuči u jetri. Dijagnoza bakterijskog trovanja hranom zamenjena je hemijskim trovanjem nepoznatog porekla.

Litvinjenkov prijatelj Aleksandar Goldfarb, koji je često dolazio u njegovu bolničku sobu, kao biohemičar i Amerikanac zaposlen u velikom medicinskom centru u Nju Džerziju, zasigurno je shvatao manjkavosti britanske medicine. Stoga je odlučio da privatno pozove jednog od najiskusnijih londonskih toksikologa, profesora Džona Henrija, koji je radio u jednoj privatnoj bolnici i predavao na jednom koledžu Londonskog univerziteta.

PROFESOR Henri je, samo po Litvinjenkovom spoljašnjem izgledu, sa sigurnošću saopštio da slika bolesti odgovara trovanju talijumom. Takvo trovanje moglo je da bude samo namerno. Džon Henri svoju dijagnozu nije saopštio na lekarskom konzilijumu u bolnici, nego na konferenciji za novinare. Dana 17. novembra, u televizijskim emisijama, a potom i u novinama, objavljena je senzacionalna vest. Bivši ruski špijun Litvinjenko, koji je pobegao iz Rusije i prešao da radi za Borisa Berezovskog, otrovan je jakom dozom otrova talijuma, koji je ranije ulazio u sastav nekih pesticida i otrova za pacove. Novonastala senzacija i munjevita najezda novinskih izveštača i televizijskih ekipa u bolnicu iznudile su odluku da se Litvinjenko prebaci u drugu bolnicu. Londonska policija stavila je slučaj Litvinjenka pod svoju kontrolu i počela da saslušava bolesnika, njegovu ženu i prijatelje. Tog istog dana, 17. novembra, Litvinjenko je prebačen u bolnicu Univerzitetskog koledža, koja se nalazi u centru Londona. Ovde je bolesniku stavljena na raspolaganje zasebna soba sa danonoćnim policijskim obezbeđenjem.

SKUP PREGLED U BOLNICAMA
U državnim bolnicama u Velikoj Britaniji razni testovi i analize rade se na osnovu postojećih simptoma, a ne na osnovu celog spektra mogućnosti. Zbog budžetskog finansiranja, one su često prinuđene da se odreknu skupih metoda.
(Nastaviće se)