Grupno trovanje

Piše: Žores Medvedev
LITVINJENKO je, kao što su pisale novine, leteo u Izrael "dva meseca pre smrti", tj. u septembru. Međutim, "dosije Jukos" bio je gotov, ili skoro gotov ranije, pošto je on o njemu govorio novinarki Juliji Svetličnoj još u maju. Takav "dosije" mogao je da se sastoji od velikog broja različitih dokumenata, ali u elektronskoj formi, na kompjuterskim diskovima.

Litvinjenko je u septembru mogao da ode u Izrael samo sa privremenim "dokumentom za putovanje" koji se izdaje strancima i članovima kraljevske porodice koji nemaju nacionalni pasoš. Ulazak u Izrael s takvim dokumentom zahteva vizu, čije dobijanje je povezano sa mnoštvom formalnosti. Iako je imao politički azil u Engleskoj, Litvinjenko je morao da traži dozvolu britanskih vlasti za bilo koje putovanje, čak i u Evropu, pošto su i u drugim zemljama mogli da ga uhapse i izruče u Rusiju.

Leonid Nevzlin je bio najuticajniji partner Mihaila Hodorkovskog. Posle hapšenja Hodorkovskog i Lebedeva krajem 2003. godine, Nevzlin je pozvan na saslušanje u tužilaštvo RF. Drugi poziv nije hteo da čeka i otišao je u Izrael. U Izaelu je odmah dobio državljanstvo. Zajedno sa njim u Izrael su došla i njegova dva partnera, Mihail Brudno i Vladimir Dubov, koji su kao Jevreji takođe imali pravo da odmah dobiju državljanstvo i zaštitu u toj zemlji. Drugi članovi rukovodstva "Jukosa" brzo su napustili Rusiju i nastanili se u Londonu.

"JUKOS" je 2003. već bio međunarodna kompanija koja je imala veliku aktivu van granica Rusije, uglavnom u baltičkim zemljama. Finansijski centar "Jukosa", grupa MENATEP, nalazio se na Gibraltaru. Kompanijom se moglo upravljati ne samo iz Moskve. Za predsednika Saveta direktora "Jukosa" bio je izabran Viktor Geraščenko, bivši šezdesetsedmogodišnji direktor "Gosbanke SSSR" i "Centralne banke Rusije", koji je smenjen s tog položaja 2002. godine.

Malo je verovatno da je Nevzlina mogla uznemiriti ucena koja je sadržana u "dosijeu Jukos". Nevzlin je već odavno bio optužen za isti "slučaj" zbog koga su se Hodorkovski i Lebedev nalazili u zatvoru. Već dve godine je postojala međunarodna poternica Interpola za hapšenje Nevzlina i njegovih partnera u Izraelu, kao i za nekoliko direktora koji su živeli u Londonu. U svim zemljama, osim Izraela i Velike Britanije, njih su mogli da uhapse i izruče Rusiji. Ucena je očigledno bila pretnja celoj kompaniji i njenom kapitalu stavljenom na ofšor račune. Lični Nevzlinov kapital iznosio je milijarde dolara, a kapital drugih članova "Jukosa" stotine miliona. Bogati ljudi u slučaju ucene ne deluju na sopstvenu inicijativu, nego se savetuju sa advokatima od poverenja. Svaka kompanija toga ranga ima službu bezbednosti sa profesionalcima preuzetim iz specijalnih službi raznih zemalja.

Van svake sumnje je da su i advokati "Jukosa" i stručnjaci njegovih specijalnih službi objasnili svojim klijentima da je Litvinjenko samo kurir koji je izabran za najopasniju misiju zbog njegovog prethodnog iskustva operativca FSB-a. Iza njega je stajala neka intelektualna grupa ljudi koja je sastavljala dosijee. Njihove mogućnosti mogle su se oceniti po karakteru donetih dokumenata. Da bi se otkrilo ko je u toj grupi, trebalo je organizovati pažljivo praćenje svih koji su bili u kontaktu s Litvinjenkom. Osim toga, trebalo se uklopiti u neke rokove, pošto ucenjivači ne čekaju baš dugo na ispunjenje svojih uslova.

Tek u bolnici Litvinjenko je govorio da su ga pratili, jer je i sam odlično znao sve načine "otvorenog" i tajnog praćenja. On je čak i imenovao čoveka koji ga je, navodno, "otvoreno" pratio - Kirov. Novinari su počeli da traže Kirova u Londonu i otkrili su da je čovek s tim prezimenom ranije radio u ruskoj ambasadi, ali se vratio u Rusiju 2005. godine. Praćenje Litvinjenka krajem septembra i početkom oktobra pokazalo je da je on imao nekoliko kontakata i sastanaka pre svega sa Lugovojem, Skarmelom, Limarevom, Švecom i Feljštinskim. Litvinjenko se često sastajao i sa Vladimirom Bukovskim.
(Nastaviće se)