Vođa do vođe

Piše: Zlatko ČOBOVIĆ
ZA 177 godina, od 1830. kada je de jure priznata za autonomnu kneževinu, ali pod vrhovnom vlašću turskog sultana, Srbija je, uključujući i ljude koji su bili na čelu zemlje koja se zvala Jugoslavija (od 1918. do 1992. godine), a koji su uticali i na njenu sudbinu, imala čak 45 lidera! Bili su to kneževi, kraljevi, predsednici Predsedništva, predsednici i v. d. predsednika! Ne računajući članove nekoliko namesništava, Milana Aćimovića i Milana Nedića, najviše srpske nameštenike iz vremena nemačke okupacije od 1941. do 1945. godine.

Kao kneževinu, kraljevinu, pa zemlju u Kraljevini SHS i Jugoslaviji, Srbiju su predvodili: kneževi Miloš Obrenović,Milan Obrenović, Mihailo Obrenović, Aleksandar Karađorđević, Mihailo Obrenović, kraljevi Milan Obrenović, Aleksandar Obrenović, Petar Prvi Karađorđević, Aleksandar Karađorđević i Petar Drugi Karađorđević. Predsednici komunističke Jugoslavije na čelu Srbije od 1945. do 1974. bili su: Ivan Ribar (od 29.decembra 1945. do 14. januara 1953), kao predsednik Predsedništva Narodne skupštine FNRJ i Josip Broz Tito, kao predsednik Republike (od 14. januara 1953. do 4. maja 1980). Od 1974. do 1980, dok je Broz bio predsednik SFRJ, predsednici Predsedništva Srbije bili su: Dragoslav Marković i Dobrivoje Vidić. Zatim po takozvanom nacionalnom ključu: Lazar Koliševski,Cvijetin Mijatović, Sergej Krajger, Petar Stambolić, Mika Špiljak, Veselin Đuranović, Radovan Vlajković, Sinan Hasani,Lazar Mojsov, Raif Dizdarević, Janez Drnovšek, Borisav Jović.

Od 15. maja do 30. juna 1991. nije bilo predsednika Predsedništva, a od jula do oktobra 1991. poslednji jugoslovenski predsednik bio je Hrvat Stjepan Mesić. Posle smrti Josipa Broza, od maja 1980. do oktobra 1991. Srbiju su vodili: Nikola Ljubičić, Dušan Čkrebić, Ivan Stambolić, Petar Gračanin, Ljubiša Igić (kao v.d.) i Slobodan Milošević. Prvi predsednik SRJ, sastavljene od Srbije i Crne Gore, bio je Dobrica Ćosić. Slede: Zoran Lilić i Slobodan Milošević. Posle Miloševića, kratko vreme v. d. predsednika bio je predsednik skupštine Dragan Tomić, da bi predsednik postao Milan Milutinović. Miloševića je na saveznim izborima 2000. godine pobedio Vojislav Koštunica. On je bio predsednik SRJ tri godine. Prvi i poslednji predsednik državne zajednice Srbija i Crna Gora, od 2003. do 2006. bio je Crnogorac Svetozar Marović.Od 2002. do 2004. godine v. d. predsednika Srbije bili su predsednici republičke skupštine Nataša Mićić, Dragan Maršićanin, Vojislav Mihajlović (samo jedan dan) i Predrag Marković...

NOVIJA srpska istorija počela je 1878. godine, kada je, 10.avgusta, kneževom proklamacijom Srbija zvanično proglašena Kneževinom i formalno postala nezavisna. Knez Milan Obrenović je, tako, titulu “svetlosti”, zamenio titulom “visočanstvo”. Kao Dan nezavisnosti, odlukom Skupštine, proglašen je 20. jun, dan kad je Srbija ušla u rat s Turskom.

Iako se istorija (još) nije ponovila, bar kad je reč o današnjoj ulozi Rusije povodom statusa Kosova i Metohije, upravo je Rusija poduprla temelj prve savremene srpske države pre 194 godine. Ovaj deo istorijske priče počeo je 1812. godine. Tada su Turskoj, zbog pritiska Napoleona na Rusiju, praktično oslobođene ruke: godinu dana kasnije Turska je jakom vojnom silom slomila dvanaestogodišnju srpsku ustaničku prevlast. Karađorđe je s više vojvoda otišao u Austriju, potom u Rusiju. Nasilje u pašaluku dostiglo je takav intenzitet da je 1815., u Takovu, ponovo podignut ustanak protiv Turaka, ovoga puta pod vođstvom rudničkog vojvode Miloša Obrenovića. On je bio, možda, manje hrabar od Karađorđa, ali politički veštiji. Na ruku su mu išli i događaji u Evropi. Napoleon je, 1815. godine, konačno poražen, a pobednička Rusija, na Bečkom kongresu imala je veliki uticaj, što je bilo vidljivo i po odnosu Carigrada prema Srbiji imajući na umu Obrenovićeve kontakte s Rusijom. U takvim okolnostima on je pregovarao sporo, ponekad i neuspešno ali s dugoročnim ciljem koji je, naposletku, i ostvario. Srbija je za to vreme bila pošteđena potresa i mogla je da se razvija. Konačnom rešenju srpskog pitanja doprineo je angažman novog ruskog cara Nikole Prvog. Uspešnim okončanjem rata s Turskom, 1828. i 1829. godine, on je, praktično, naveo Tursku da reši i pitanje odnosa na Balkanu.
(Nastaviće se)