Osvajanje zapada

ZA odnose Rusije i Turske posebno je bio značajan Bukureštanski ugovor, 1812. godine, po kojem je Turska pristala, pod ruskim pritiskom, da Srbiji omogući izvestan stepen samouprave. Srbija je 1830. godine priznata kao autonomna kneževina, s vrhovnom vlašću sultana ali i zaštitom ruskog dvora. Miloš Obrenović postao je nasledni knez Srbije. Tako je počelo.

Pet godina kasnije, novinar Dimitrije Davidović, staratelj kneževih sinova, sekretar kneževe kancelarije, docnije ministar inostranih i unutrašnjih poslova, napisao je prvi srpski ustav. Na skupštini u Kragujevcu, 1835. godine, posle govora kneza Miloša, donet je, a dan kasnije i proglašen, takozvani Sretenjski ustav. Tekst je imao 142 člana podeljena u 11 glava. U tadašnjoj Evropi on je važio za preterano liberalan akt i pod pritiskom velikih sila ukinut je već posle mesec dana.

U Miloševo vreme Srbija se osetno razvijala. Seljaci su, konačno, došli do svoje zemlje. Trgovina nije bila potpuno slobodna, ali je privredni razvoj bio očevidan. Tadašnja Srbija, koja je prema istorijskim podacima imala oko 45.000 domova i blizu 100.000 poreskih obveznika, izvozila je oko 225.000 svinja godišnje! Stotinu godina kasnije, 2006. na primer, Srbija je, sa oko 7,5 miliona stanovnika i oko 140.000 domaćinstava, poređenja radi, a prema podacima Privredne komore, izvezla u Evropsku uniju oko 1.500 tona svinjskog mesa. Prema najgrubljem proračunu, to je između 15.000 i 20.000 svinja.

Putna mreža u Srbiji za Miloševe vladavine nije bila zavidna. Prvi kolski put bio je od Beograda do Šapca i Loznice, drugi - od Beograda prema Grockoj, Jagodini i Nišu, prema Smederevu, ka Golupcu i Brzoj Palanci, a treći od Beograda do Valjeva. Kako bi takvu situaciju donekle popravio, knez Miloš je često naređivao kuluk i 1828. stari Carigradski put bio je takav da je austrijska pošta mogla da ga koristi umesto dotadašnjeg pravca preko Erdelja i Vlaške. U Kneževini Srbiji bilo je 1836. godine 60 škola a dve godine kasnije u Beogradu je osnovan Licej. Knez Miloš nije živeo u Beogradu, gde je još boravio turski vezir, već je kao svoje prebivalište odredio Kragujevac. I dalje je, međutim, nastojao da od Beograda stvori srpski grad.

Opozicionarstvo u Srbiji ima duboke korene: i režim kneza Miloša imao je žestoku opoziciju, jer se Obrenović ponašao sebično i svojevoljno. Nije birao sredstva da ostvari cilj. Rezultat takvog ophođenja bio je veliki broj žrtava, mahom uglednijih ljudi, koji mu se nisu povinovali. Njegova žrtva bio je i Karađorđe kada se vratio u Srbiju 1817. godine. Narodni bunt podržavale su i Turska i Rusija, koje su knezu 1838. nametnule ustav s Državnim savetom, sa zadatkom da ga kontroliše, a čije članove on nije mogao da smenjuje. Nezadovoljan, knez Miloš odlazi iz Srbije. Umesto njega na vlast dolazi knez Mihailo Obrenović, a 1842. godine Obrenoviće zamenjuje na vlasti dinastija Karađorđevića, na čelu s knezom Aleksandrom.

U vreme njegove vladavine do 1858. Srbija se znatno razvila: uveden je Građanski zakonik 1844. Dve godine kasnije i Vrhovni sud. Sa 60, broj škola povećan je na 343. Država je preuzela rukovođenje poštom. Telegrafski saobraćaj otvoren je 1855. U Srbiji se razvijaju privreda i birokratski aparat. Mladi i perspektivni dobijaju stipendije za usavršavanje na poznatim evropskim univerzitetima. Godinu dana kasnije Srbija je još bila pod turskom vrhovnom vlašću ali je ruski protektorat zamenjen garancijama velikih sila, čija je namera bila da Rusiju potisnu s Balkana. Prvi javni akt kojim je Kneževina Srbija pokazala da želi da utiče na svoju braću koja su bila pod turskom vlašću, i onu u Vojvodini gde je vladala Austrougarska, bila je pomoć Srbima u Vojvodini 1848. godine, za vreme Mađarske bune. Na drugu stranu Save i Dunava upućen je Stevan Knićanin s mnogo ljudi i sredstava. Ipak, uprkos svemu tome, knez Aleksandar Karađorđević nije uspeo da osvoji simpatije srpskog naroda. Dinastija Karađorđevića pala je na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine. Knez Aleksandar je otišao u Temišvar, gde je i umro. Na srpski presto ponovo su vraćeni Obrenovići.


DVA SJAJA MONETE
SRPSKI dinar pomenut je prvi put u dokumentima 1214. godine, u vreme Stefana Prvovenčanog. Do pada despotovine, 1459. godine, kovali su ga skoro svi srpski vladari. On je predstavljao jedno od najbitnijih obeležja samostalnosti i srpske državnosti u srednjem veku. Sav srednjovekovni novac Srbije je zbog povlačenja zlata iz opticaja, što je bilo karakteristično u Evropi tog vremena, kovan isključivo u srebru. U 18. veku iz prometa u većini evropskih država, osim zlata, povučeno je i srebro, pa se javila potreba za papirnim novcem.

Na našem području prvi papirni novac, preciznije - novčane doznake, pojavile su se 1848. godine u Vojvodini, u Sremskim Karlovcima i Subotici. Pokriće za ove doznake bile su nepokretnosti i slična nacionalna dobra.

Gubitak samostalnosti srpske države uslovio je, do polovine 19. veka, upotrebu velikog broja različitih moneta stranih država. U vreme Karađorđa i kneza Miloša, na primer, korišćene su 42 vrste kovanog stranog novca (10 zlatnih, 28 srebrnih i pet bakarnih kovanica). Poslednja vrsta turskog novca u Srbiji zvala se “para” (od arapske reči “bara” - srebro).
(Nastaviće se)