Dinar u pet para

Piše: Zlatko Čobović
STARI knez Miloš Obrenović umro je 1860. godine. Nasledio ga je sin Mihailo. Po drugi put na srpskom prestolu, on dalje u spoljnoj politici osamostaljuje Srbiju. Uspeva da izdejstvuje 1867. godine povlačenje Turaka iz srpskih gradova, utemeljuje buduću srpsku vojsku, a prema nekim izvorima postojali su i širi planovi (Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore) o konačnom proterivanju Turske s Balkana.
Mihailova Srbija udarila je temelj jugoslovenstvu: uspostavljene su dobre veze s Crnom Gorom, održavani kontakti s Hrvatima, sporazumi su zaključivani s Grcima i Rumunima, poslanici slani u Bosnu i Hercegovinu. Ovi politički i socijalni talasi nisu izazvali očekivanu plimu. No, tema je načeta.
Vladavina kneza Mihaila odlikovala se izrazitom crtom modernizacije i uvođenja reformi u Srbiji. On, na primer, pored ostalog, donosi odluku o kovanju srpske monete od legure bakra u apoenima od jedne, pet i 10 para, sa likom kneza Mihaila na aversu i godinom izdanja 1868.
Srbija je, inače, svoju nacionalnu monetu uobličila po standardima Latinske novčane unije (koju su, 1865. potpisale Švajcarska, Belgija, Italija i Francuska) kojome je strogo propisivan stepen finoće metala i kovničke stope, tako da je nacionalni novac trebalo da ima 290 miligrama zlata.
Knez Mihailo je apsolutizmom u Srbiji stvorio sebi protivnike u liberalnim krugovima. Rezultat je bio - njegovo ubistvo pod nerazjašnjenim okolnostima u Košutnjaku, 29. maja 1868. godine. Pokojnog kneza nasleđuje namesništvo u ime njegovog maloletnog, četrnaestogodišnjeg sina kneza Milana.
Kneževina Srbija usvojila je, u Kragujevcu 1869. godine, Namesnički ustav kojim je prvi put u Srbiji uveden predstavnički sistem vlasti. Srbija tog vremena nije odudarala od tadašnjeg evropskog trenda nacionalizma i ujedinjenja. Punoletstvo kneza Milana, 1872. godine, svečano je proslavljeno u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle ceremonije, izveden je komad “Markova sablja”, koji je po narudžbini napisao upravnik pozorišta Jovan Đorđević, inspirisan alegorijom Jovana Sterije Popovića “San Kraljevića Marka”. Na kraju komada se, prema melodiji Slovenca Davorina Jenka, kapelana i kompozitora Narodnog pozorišta u Beogradu, pevala pesma bez naslova, od dve strofe koje su glasile:

Bože pravde ti što spase
od propasti dosad nas,
čuj i odsad naše glase,
i odsad nam budi spas!
Moćnom rukom vodi, brani
budućnosti srpske brod.
Bože spasi, Bože hrani
srpskog kneza, srpski rod

Jedna volja da zadahne
složna srca Bože daj!
Pa da Srpstvu zora svane,
dugoj bedi dođe kraj!
Da nam sinu lepši dani,
da slobode sazri plod.
Bože spasi, Bože hrani,
srpskog kneza,
srpski rod.

Đorđević nije bio pesnik. On je, jednostavno, pod uticajem pesme Jovana Jovanovića Zmaja “Bože pravde, braniću stvorenja” iz 1865. godine, odu iz “Markove sablje” počeo s “Bože pravde”.
Borba za oslobođenje od Turaka, što je bila želja većeg dela naroda, početa je tek 1875. Ustanak protiv Turaka u Bosni i Hercegovini, uvukao je u rat protiv Turske i Srbiju i Crnu Goru. Kasnije i Rusiju. Nužda nije birala trenutak koji je, istini za volju, bio politički nepovoljan jer je tadašnja engleska diplomatija bila izrazito antislovenska. Austrija, s druge strane, uz podršku Nemačke, nije krila težnje za osvajanjem teritorija na Balkanu, posebno u Bosni i Hercegovini.
Ruska diplomatija bila je primorana na ustupke Vladi u Beču, kako bi sebi stvorila manevarski prostor u ratu protiv Turske. Srbija tog vremena nije bila spremna za ratovanje. Ni diplomatski ni vojnički.
Nije bilo dovoljno oficira, naoružanja, a vojska se nije mogla pohvaliti ni disciplinom. Uoči početka rata Srbija je, recimo, imala samo 317 školovanih oficira, a u sastavu njene vojske bilo je i oko 600 dobrovoljaca, oficira iz Rusije.
(Nastaviće se)