Usponi i padovi

PAVELIĆEV najbliži politički saradnik dr Mile Budak davao je "praktične" savete za rešenje srpskog pitanja u Hrvatskoj: "Jedan deo Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate". Drugom izjavom dr Budaka da su pravoslavne bogomolje "strašilo srpske penetracije prema zapadu" bila je još više ispoljena ideja genocida, ali je, u isto vreme, dato pravo i onim najnižim, lokalnim ustaškim organizacijama da, uz pokrštavanje i ubijanje Srba, mogu uništiti njihove crkve i manastire.

Gotovo u svim sredinama, na celoj teritoriji NDH, u prisilnom pokrštavanju Srba i uništavanju srpskih bogomolja učestvovali su, uz ustaške vojne jedinice, i predstavnici Katoličke crkve, župnici, redovnici, fratari, kanonici, ali i dekani teoloških učilišta i gotovo svi biskupi, a sa znanjem nadbiskupa dr Alojzija Stepinca.

Oceljujući ovakve prilike u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, dr Viktor Novak, profesor univerziteta (Hrvat po narodnosti), odmah posle rata je zaključio: "Već prvih dana ustaškog režima pokazalo se da će se prema pravoslavlju, u stvari prema srpstvu NDH, zauzeti jedan neobično oštar, zločinački stav. Bilo je jasno da će se građani i seljaci pravoslavne vere tretirati ne samo kao državljani drugog reda, nego kao lica izvan zakona... U srezovima Irigu i Rumi (Srem) izvršeno je misionarenje ustaša. Kad su u tim srezovima pobili i protjerali pravoslavne svećenike, onda su crkve zapečatili, a prije toga su ih opljačkali. Naročito su stradali fruškogorski samostani sa svojim znamenitostima."

Od vremena Svetoga Save srpski monasi pored svoje osnovne obaveze - sledovanja Hristu kroz čuvanje svojih monaških zaveta i pravila, bili su prinuđeni da projavljuju i brigu o svome narodu, koji se uvek oslanjao na njihovu pomoć i podršku. Ogroman značaj na očuvanju nacionalnog, kulturnog i verskog identiteta srpskog naroda na prostorima severno od Save i Dunava u burna vremena mađarske, turske i austrougarske vlasti dali su fruškogorski manastiri i njihovi monasi.

Fruškogorsko monaštvo je u svom trajanju kroz istoriju prolazilo kroz razne periode uspona i padova. Malo se govorilo i pisalo o unutrašnjem uređenju i životu fruškogorskih manastira. Na osnovu dostupnih izvora saznajemo da su karlovački mitropoliti ulagali velike napore radi poboljšanja monaškog ustrojstva.

Mitropolit Vićentije u želji da uredi fruškogorsko monaštvo izdaje ukaz pod nazivom "Volja i ukaz", jer "razuzdanost, surovost i neznanje carevahu širom Fruške gore; gaženje monaških obeta, robovanje ljudskim slabostima i nered sretahu se na svakom koraku." Uzroci ovakvoga stanja bez sumnje bili su materijalno blagostanje i nepredanjsko uređenje fruškogorskih manastira. Naime, uređenje je bilo idioritmijsko, a "od svih manastira samo se u Divši držalo opštežitije".

Fruškogorski monasi su posedovali ogromna materijalna bogatstva: šume, vinograde, stoku... Na osnovu podataka Generalne vizitacione komisije koja je izvršila pregled svih fruškogorskih manastira u leto 1753, saznajemo "da su naši fruškogorski monasi na svoju ruku uveli olakšano monaštvo, da su, prema tome, zaboravili na svoje obete i zabacili dužnosti koje iz obeta ističu, da su dakle samo po imenu monasi. Naročito se niko nije sećao prvog obeta - neimanja i siromaštva. Svako je radio i tekao sebi".

Mitropolit Pavle Nenadović (1749-1768) je ipak bio odlučniji u svojoj zamisli "da svoje monahe okrene njihovom pravom pozivu". U manastiru Beočinu pred fruškogorskim igumanima i kaluđerima smelo je izjavio: "Naređujem vam sada i ubuduće u ime Gospoda našega Isusa Hrista da u manastirima sremskim u okrilju Fruške gore bude opštežitije po pravilima svetih otaca. A ko bi zbog osopštine odbegao svoj manastir ili se ovoj naredbi protivio i ne bi je držao, neka je proklet i ovoga i onoga sveta!"

Bilo je, međutim, i među fruškogorskim monasima podvižnika koji su kao sveća u tami sijali svojim čestitim i pobožnim životima. Takav je (od onih koji su nama poznati, a Bog jedini zna koliko je takvih još bilo) bio starac Matej iz manastira Divše (Đipše). Živeo je pustinjačkim životom i njemu "izdaleka dolaze ljudi da im čini čudesa, i nema dana kada on ne učini koje čudo." Vizitaciona komisija je o njemu zabeležila da je pustinožitelj, da ime oca svojega i mesto rođenja nije hteo da kaže iz smirenja, da "knjigu znajet, da život u devstvu i čistoti provodi, a takođe u bdeniju i molitvama".

Uprkos lošoj organizaciji, velika se pažnja posvećivala bogosluženjima. U fruškogorskim manastirima se služilo "po tipikonu pečati Moskovskija". Takođe negovalo se i crkveno pojanje. Arhimandrit krušedolski Dimitrije Krestić, inače izvanredan pojac, bio je prvi nastavnik pojanja u tek osnovanoj Karlovačkoj bogosloviji. Kao iskušenik pojanje je učio od jednog "grčkog daskala slatkopevca" u S. Banovcima. Od njega su svi krušedolski kaluđeri naučili grčko pojanje.

Krestićevo pojanje je obradio Dionisije Čupić, iguman manastira Jazak i najbolji pojac svoga vremena. Njega je za nastavnika pojanja Karlovačke bogoslovije doveo mitropolit Stefan Stratimirović. Nasledio ga je Genadije Milinović, iguman beočinski. Značajni su i Jerotej Mutibarić, postrižnik manastira Rakovca, takođe odličan pojac, kasnije episkop dalmatinski, kao i Lukijan Mušicki, postrižnik manastira Grgetega i starešina manastira Šišatovca.

Mušicki se proslavio kao pesnik, napisavši spev "Glas harfe šišatovačke". Budući pesnikom, "Mušicki je držao da svojim pesmama propoveda potrebu vaspitanja, da širi smisao za knjigu, da razvija srpsku kulturu".

Delokrug interesovanja fruškogorskih monaha bio je raznovrstan i širok. Duhovna i intelektualna snaga pojedinih fruškogoraca davala je zamajac gotovo celokupnoj crkvi preko Save i Dunava - Karlovačkoj mitropoliji. Ova aktivnost bila je rezutlat sve jačih stremljenja za dubljim obrazovanjem fruškogorskih monaha, koja će svoju kulminaciju doživeti u vreme patrijarha Georgija Brankovića, velikog i mudrog jerarha naše crkve od 1890. do 1907.

Patrijarh Georgije je otvorio monašku školu u manastiru Hopovu 1893. U istom manastiru je doduše i ranije postojalo monaško učilište, jer je "monaškom obrazovanju posvećivana panja u Karlovačkoj mitropoliji otkako je formirana kao zasebna crkvena jedinica na teritoriji Austrije odnosno Austrougarske". U ovom pitanju su mišljenja, ipak, bila različita. Najglasniji protivnik obrazovanog monaštva bio je ugledni karlovački patrijarh German Anđelić (1882-1888).
(Nastaviće se)