Novi mladi ljudi

Patrijarah Georgije Branković odigraće presudnu ulogu prilikom organizovanja i otvaranja monaške škole u manastiru Hopovu septembra 1893. Ova škola, iako dobro organizovana, prestala je sa radom 1899. “a pitomci njezini su poslati u ratarsku školu u Požezi da tamo produže svoju nauku”.
Pored patrijarha Brankovića moramo istaći i arhimandrita manastira Grgetega Ilariona Ruvarca, jer je bio “najodlučniji predstavnik fruškogorskog kaluđerstva toga vremena”. Zamonašen je u manastiru Krušedolu 1861, bio profesor Karlovačke bogoslovije, a 1874. postao arhimandrit grgeteški. Izbor za episkopa vršačkog odbija jer “većma je voleo odreći se mitre nego nauke, kojoj se svom dušom odao sve do svoje smrti 1905. Svi njegovi radovi jesu plodovi duboke studije, velikog razumevanja i oštroumne kritike”.
Godine 1920. u našu zemlju došle su ruske monahinje. Naše crkvene vlasti su ih primile i stavile im na raspolaganje manastir Hopovo na Fruškoj gori. Monahinje su pripadale nekada čuvenom manstiru Ljesna, koji je u svoje vreme imao i do trista monahinja i oko petsto ženske dece koja su se u manastiru vaspitavala. Manastir Ljesna je imao svoju osnovnu školu, gimnaziju i učiteljsku školu. Na čelu ovoga manastira bila je monahinja Ekaterina (u svetu grofica Jevgenija Borisovna Jefimovska), a njena pomoćnica i naslednica monahinja Nina.
Godine 1915. monahinje se sklanjaju iz svog manastira najpre u Petrograd, a zatim u manastir Žapka, odakle je njih 60 sa starom i bolesnom igumanijom Ekaterinom i aktivnom igumanijom Ninom došlo u našu zemlju.
U manastir Hopovo ubrzo su počele stupati i iskušenice Srpkinje, pa se javila potreba za osnivanjem još jednog ženskog manastira. Patrijarh Dimitrije i Sveti sinod 16. oktobra 1923. pretvaraju i manastir Kuveždin u ženski. Za prvu nastojateljicu imenovana je Srpkinja Melanija Krivokućin, iz manastira Hopovo, inače veoma energična, snalažljiva i vredna monahinja.
Već prvih godina naše crkvene vlasti konstatuju da su ženski manastiri Hopovo i Kuveždin “prave košnice u kojima vlada savršen red i duhovni mir, gde se monahinje požrtvovano staraju oko negovanja siročadi”. Od 1929. kuveždinske sestre vode i Dečiji dom, zabavište i sirotinjsku trpezu Crkvene opštine u Sarajevu. Upravo ove monahinje i ovi manastiri sa Fruške gore odigrali su najveću ulogu u obnovi ženskog monaštva ujedinjene SPC posle Prvog svetskog rata.
Pored ovih monahinja jednu od upečatljivijih stranica u istoriji fruškogorskog monaštva ispisuje Petronije Trbojević. Nepravedno zaboravljeni arhimandrit manastira Šišatovca i dvostruki doktor pravnih nauka i bogoslovlja. Potomak je ugledne svešteničke kuće Trbojevića, a majka mu je bila rođena sestra Nikole Tesle. Arhimandrit Petronije se bavio životom Crkve, bio je zagovornik liturgijske obnove, deklerikalizacije, aktivnijeg učešća naroda Božijeg u životu Crkve, tema koje su i danas i te kako aktuelne, a mišljenje ovog Fruškogorca o ovom pitanju veoma je značajno.
I kada su se mnogi ponadali da je nastupilo “monaško proleće” na Fruškoj gori, počeo je Drugi svetski rat. Stradali su manastiri, ali i monasi. Manastiri su pustošeni, a njihovi stanovnici često puta su životom plaćali svoju pripadnost veri pravoslavnoj. Najupečatljiviji primer iz niza znanih i neznanih stradalnika i mučenika jeste iguman šišatovački Rafailo Momčilović. Ovaj sveti Fruškogorac postradao je 1941. u Slavonskoj Požegi, a Gospod ga je uvenčao vencem nepropadljivim i ostavio ga nama za utehu i ukrepljenje u hodu ka večnosti. Srpska Crkva ga je uvrstila u Diptih svetih i spomen mu se obeležava 3. septembra.
Poseban ukras i dar neba fruškogorskim manastirima jesu svete mošti svetih Božijih ugodnika.
Najveća svetinja su, svakako, mošti svetog Teodora Tirona u manastiru Novo Hopovo. Manastir Krušedol čuva mošti svetih Brankovića, u Grgetetu postoje čestice moštiju svetih Haralampija i Pantelejmona kao i svetog Teodora Tirona, svetog Prohora Pčinjskog, svetog Georgija i svete Bogoroditeljke Ane. U manastiru Jasku počivaju mošti poslednjeg srpskog cara Uroša Nejakog, kao i čestice moštiju svete Anastasije Rimljanke i svetog Nikolaja Žičkog. Mala Remeta čuva deo moštiju svetog Đorđa Kratovca, a u manastiru Bešenovo su se nalazile čestice moštiju svetih Kirika i Julie.
NajveĆa dragocenost manastira Šišatovca, do Drugog svetskog rata, bile su mošti svetog Stefana Štiljanovića (danas u Sabornoj crkvi u Beogradu) i svete Jelene Štiljanović.
U manastirima Fenek i Petkovica postoje čestice moštiju svete Petke, a u manastiru Staro Hopovo odnedavno se nalaze čestice Časnog Krsta, svetog Jovana Krstitelja, svetog Justina Mučenika i Filosofa, svetog Vasilija Velikog, svetog Jovana Zlatoustog, svetog Grigorija Bogoslova, svetih apostola Petra i Pavla, svetog Antonija Velikog, svetog Venedikta Nursijskog, svetog Nikolaja Mirlikijskog, svetog Save Osvećenog, svetog Makarija Egipatskog i svetog Georgija.
U manastiru Beočinu u grobnici se nalaze mošti svetog Varnave Hvostanskog, a manastir Vrdnik je nekada čuvao cele mošti svetog cara Lazara, koje su za vreme Drugog svetskog rata prenete u Beograd, a danas se nalaze u njegovoj zadužbini Ravanici kod Ćuprije. Pored moštiju, velike svetinje su i čudotvorne ikone Majke Božije: Trojeručica u Grgetegu i Velikoremetska u Velikoj Remeti.
Danas na Fruškoj gori imamo 17 aktivnih manastira, u kojima je uglavnom obnovljen duhovni život. Najzapaženiju obnovu, i fizičku i duhovnu, beleži manastir Grgeteg, kojim od 1987. upravlja arhimandrit Dositej. Danas je to manastir za ugled: preko trideset sestara, redovna bogosluženja, uređenost manastira, velike svetinje, živa crkva.

Feljton je napravljen prema monografiji “Fruška gora”, kapitalnom izdanju Zavoda za udžbenike, uz koje ide i film snimljen na DVD. Iz ove knjige, koja Frušku goru osvetljava od njenog nastanka do danas, prenosimo deo o fruškogorskim manastirima, rad Dinka Davidova, Atanasija (Gatala) i Justina (Jeremića).
KRAJ