Krsta brani Beograd

Piše: Novica Pešić

MAJKE maloletnih ratnika, koji su s vojnicima i dobrovoljcima branili Beograd, uporno su tražile svoje sinove, ne bojeći se ni kuršuma ni okupatorskih vojnika. Stojeći uspravno one su prkosile neprijatelju, želeći da svojim sinovima daju preobuku, da ih ohrabre da izdrže...
Usred stravične huke granata, mitraljeskih rafala, pucanja zidova, rušenja kuća, bučnog pretrčavanja preko beogradskih ulica, uveliko raskopanih granatama, Jelena Aleksijević je zaustavljala borce i pitala:
- Ljudi, braćo, vojnici! Videste li moga sina, moga Krstu... Zaboga, on je još dete. Otac mu je na položaju, u ratu, a on otišao od kuće, ne kazujući ništa svojoj majci.
Zaustavljala je oficire, dobrovoljce, svakog ko je nosio pušku.
- Stanite, braćo, videste li moga Krstu? Tek mu je 15 godina. Rekoše mi da je i on uzeo pušku i da brani Beograd! Poginuće, ne zna da se čuva. Da ga ohrabri majka, da mu da hrane, preobuke...
Od kasarne do kasarne išla je Desanka Milošević, ali su one bile prazne... Čekala je šćućurena iza zaklona, da se pojavi oficir...
Samo preobuku da dam mome Radivoju! - molila je majka. - Mome sinu, braniocu Beograda, samo to, preobuku... A greh je što i on napusti majku: to mi je treći sin na frontu, ko zna gde su... I muž je na frontu, još od prvog dana rata... Rekoše mi da je moj sin slagao oficira: rekao je da mu je osamnaest, a još nema ni šesnaest.
- Miroslav se zove moj sin! - govorila je majka Miroslava Golubović, hvatajući za rukav oficira. - Tek je u četvrtom razredu gimnazije, šesnaesta mu je godina... Bojim se da nije otišao u komite... Nastradaće... Razboleće se, nežnog je zdravlja. Otac mu je u ratu, a ja ne mogah da ga zadržim kući, idem za njim, da ga zaštitim, da mu pomognem...
Stradalnička 1915. godina za srpski narod, vojsku i Vladu završila se odstupajućim maršom ka Jadranskom primorju. Bio je to u istoriji nezabeležen mučenički prelaz, po ledu i snegu, preko gudura Albanije.
Srpska vrhovna komanda, Vlada i kralj odlučili su se na takav očajnički korak da bi ostali nepobeđeni i biološki sačuvali jezgro srpske vojske, koja će se uz pomoć saveznika oporaviti u Grčkoj i kasnije osloboditi zemlju. U kolini, koja se danima približavala Jadranskom moru, bile su i žene - ratnici, majke, sestre, verenice, izbeglice...
Dragica Purić se, kao 17-godišnja devojka, povlačila ispred neprijatelja sa snahom koja je za mesec dana trebalo da se porodi, a sa sobom je vodila i trogodišnju ćerkicu Olgu. Beskrajna kolona kretala se Ibarskom klisurom: vojnici, žene, deca, starci.
U Raški im se priključila i Zorka Jovanović, 60-godišnja žena iz Beograda. Kao dobar duh pomagala je maloj Olgi... Ostavila je širi zapis:
“...Kažu da je Skadar pred nama, samo napred još koji kilometar. Samo što smo prošli još koju stotinu metara, zastadosmo pred strašnim prizorom: majka, nesrećnica, kleči kraj puta pored umrlog deteta i drži upaljenu sveću... Sve se u meni sledilo. Zar tu na kraj puta, pred lukom spasa?
“Slomljena bolom za izgubljenim čedom, koje je u naručju danima i noćima nosila, nadajući se spasenju, nesrećna majka sada zuri u daljinu, uprazno, ne znajući šta da učini. Voštanica dogoreva u njenoj ruci, peče joj prste, ali ona to ne oseća. Nije joj više do života. Jedini razlog da živi bio je ovo dete, sad tog razloga više nema.
“Čujem kako ovoj nesrećnici neko govori da nije ona jedina koja je na ovom putu izgubila dete... Svuda je Srbija posejala kosti svoje dece...
“Darinku spopali bolovi: na svet će doći dete! Sin ili kćer? Ali gde će Darinka da se porodi? Istrča jedan oficir i reče da porodilju uvedemo u šator, a vojnicima naredi da nađu naramak slame... Dotrčaše neke žene, starije, da se nađu uz porodilju, da pripomognu... Pustite me, veli jedna, četvoro sam ih na svet donela, živi su i zdravi i svi su sada vojnici...
Putem još idu kolone izbeglica... Hrle u Skadar, u luku spasa. Svi prolaze pored onog mrtvog deteta.
I u svakom oku suza, neka žena zajeca, pa onda glasno zakuka: ej, nesrećna Srbijo, dokle si stigla i gde tvoja deca umiru...
“Uto se iz šatora ote vrisak, a odmah zatim plač. Dete... Muško! Darinka rodila sina! Dete, hvala bogu, zdravo. Odlete glas u kolonu i među šatore: rodilo se dete! Muško.
“Otuda iz kolone dopire drugi glas: umrlo dete! Nije, viče neko, nije umrlo, nego se rodilo...
“Odnekuda se pojavi Zorka . Čula da se rodilo dete, pa pohitala da se raspita za Darinku. Da nije možda njeno.
Kad me je ugledala, sve joj je bilo jasno. Obraduj me, kaže, i reci da je sin. Jeste, kažem, sin. Ona me grli, ljubi, vidi se da je srećna zbog toga...”
Sa srpskom vojskom i narodom povlačile su se i žene iz savezničkih armija koje su dobrovoljno došle u Srbiju da pomognu u odbrani slobode. Doktorka Harijet Kolberi, članica Medicinske misije iz Kanade, ovako je videla srpsku majku na tom putu bola i užasa:
“... Povlačila sam se sa srpskim vojnicima i izbeglicama kroz bespuća Albanije. Ovo je bilo groznije od bojišta u Srbiji na kojima sam se obrela još u početku rata sa grupom kanadskih lekara.
Tamo, na bojištu, padalo se od puščanog zrna, granate, bombe; ovde, na ovim ledenim stazama, od zime, gladi, iznurenosti...


SUROVI MARŠ SMRTI
“I JA sam na tom putu bila gladna, slomljena, iznemogla. Sledovanja hrane, veoma oskudna, davale smo srpskim majkama i deci koju su nosila u naručju, uvijena u šalove koje su im davali vojnici. Meni, rođenoj u Torontu, u izobilju bogatih roditelja, teško su padali i glad i pešačenje - prešla sam 640 kilometara. Ali, zar bih smela da kažem da mi je teško? Gledala sam nesrećne srpske majke koje su grabile napred, prema obalama Jadrana, prema luci spasenja. One su posrtale, ali su se dizale i išle dalje. One su i meni davale snagu da istrajem na ovom surovom maršu smrti...”, piše Harijet Kolberi.
(Nastaviće se)