Hrabrost ledi Padžet

Piše: Novica Pešić
KADA su austro-nemačke divizije provalile u šumadijska brda, dr Beatrisa Mekgregor, glavna lekarka jedne jedinice Bolnica škotskih žena u Mladenovcu, i njena upravnica gospođica Perz spakovale su za četrdeset osam sati svoju bolnicu i prebacile svu opremu na jug, u Kragujevac gde su se, pristižući iz raznih delova Srbije, okupile mnoge njihove zemljakinje koje su takođe bežale pred nadirućim neprijateljem.
Doktorka Alisa Hačison i njeno osoblje, koje se nalazilo u Valjevu, strahovito su se namučili evakuišući bolnicu preko šumadijskih brda, gazeći preko vode, jer su mostovi bili porušeni, i najzad stigli u Vrnjačku Banju. Tu su zatekli bolnicu britanskog Crvenog krsta, u kojoj su se, između mnogih drugih, Elsi Korbet i Katlin Dilon očajnički trudile da pomognu ranjenim i umirućim vojnicima i civilima, kojima su bile pretrpane bolesničke sobe.
Doktorka Elsi Inglis, osnivač Bolnice škotskih žena, došla je u Srbiju u maju da izvidi stanje i pomogne gde je najpotrebnije. Kada je izdata naredba za evakuaciju, ona je okupila svoje osoblje, pa su učinile sve što su mogle. Otpustile su sve pokretne bolesnike, čak i one koji su se jedva kretali, ali su najzad, duboko potresene utučenošću i strahom srpskih pacijenata ostavljenih na milost i nemilost neprijatelju, odlučile da prenebregnu naredbu o evakuaciji, jer “ako ćemo pomagati Srbima, sada moramo ostati na svojim mestima”.
U Kragujevcu se nalazila i Sinkler Stovart, upravnica velike Treće jedinice Srpskog potpornog fonda, u čijem je sastavu bilo sedamdeset osoba.
Pošto se neprijatelj primicao, ona je svoju jedinicu podelila na dva dela, ostavljajući glavninu u Kragujevcu pod rukovodstvom dr Mejbel King-Mej, dok je sama preuzela rukovođenje jednim manjim odeljenjem lekarki i bolničarki, pridodatom sanitetskoj službi srpske vojske, koja je postala poznata kao “leteća jedinica Stovartove”.
Ta jedinica, sa Stovartovom na konju i velikim brojem bolničkih kola, pošla je za frontom koji se stalno premeštao.
Dalje na jugu, u Skoplju koje je ležalo neposredno na pravcu bugarskog nadiranja, nalazila se velika bolnica kombinovane Prve i Druge jedinice Srpskog potpornog fonda, pod rukovodstvom ledi Lejle Padžet, koja je bila u Srbiji još od jeseni 1914. godine. Uz punu saglasnost svog osoblja ledi Padžet je odlučila da ostane uz srpske pacijente, kojih je bilo na stotine, čak i kad Bugari zaposednu grad, što se smatralo neminovnim.
Flora Sends, hrabra bolničarka i, kasnije, dobrovoljni srpski ratnik, vratila se u Srbiju te stradalničke, 1915. godine i stigla u Bitolj, nedaleko od grčke granice. Bila je potpuno odsečena od svoje bolnice. Engleski konzul joj je savetovao da ne odlazi na sever, jer neprijatelj nezadrživo napreduje. Problem je neočekovano rešila tako što je stupila u jednu sanitetsku jedinicu srpske vojske, što je bio korak koji ju je na kraju doveo do neobične uloge aktivnog borca u srpskoj vojci.
Pred polazak preko Albanije, pukovnik Milić joj savetuje da se povuče u Solun, jer se ambulante moraju napustiti. Flora odbija predlog i traži da ostane kao običan vojnik.
Nije pomogla ni intervencija pukovnika Vasića i engleskog oficira, člana Britanske vojne misije. Flora Sends je postala “redov 2. puka” Prve srpske armije.
Kao privilegiju, dobila je konja i jednog vojnika za pratioca.
UpovlaČeNju preko Albanije, ta Engleskinja je primljena od srpskih vojnika oduševljeno, uz zadivljujuće poštovanje i svesrdnu pomoć u najtežim trenucima. Izdržala je mraz, umor, glad, kolebanja - kao i svi ostali.
U tom paklu Flora Sands imala je snage i volje da organizuje proslavu katoličkog Božića u svojoj četi, da zabavlja tada, na albanskoj obali, svoje drugove muzikom na violini, koju je nosila preko albanskih gudura.
Na srpski Božić dobila je čin kaplara i bila pozvana na ručak kod pukovnika Milića.
Saveznice srpske vojske bile su pred odlukom: da ostanu uz srpske bolesnike i sačekaju neprijatelja ili da se povuku, učestvujući u strahovito mučnom zimskom prelasku preko Albanije.
Za neke je, međutim, bilo prekasno za bilo kakav izbor: Mejbel Dijermer, doktorka Elizabeta Ros, sestra Lorna Feris i druge, već su bile dale svoj život u nesebičnom radu za Srbe.
U godinama posle velike srpske tragedije 1915. i konačne pobede 1918. godine, pojavila se knjiga Monike Kripner “Žene u ratu - Srbija, 1915-1918.” (javnosti ju je toplo preporučio istoričar medicine dr Žarko Vuković) u kojoj je opisana uloga Bolnica žena Škotske u lečenju i spasavanju srpskog naroda. Posebne reči ispisane su o doktorki Elsi Inglis, ženi ispunjenoj posebnom osećajnošću za stradalni srpski narod.


UPRAVNICA BOLNICE
LEDI Lejla Padžet, supruga tadašnjeg britanskog ambasadora u Beogradu, bila je upravnica bolnice Fonda koji je osnovala princeza Meri, a sačinjavali su ga predstavnici društvenog i političkog života V. Britanije. Ledi Padžet je bila neumoran radnik, vredna i neupadljiva, sa izvanrednim smislom za organizaciju. Prva iskustva stekla je u balkanskim ratovima, kada je sa engleskim lekarima osnovala vojnu bolnicu u Beogradu. U novembru 1914. godine, uspešno je organizovala i opremila veliku bolnicu za srpske ranjenika i stacionirala je u Skoplju.
Ledi Lejla Padžet odlikovana je najvišim ordenom reda Britanske imperije i najvišim odlikovanjem Srbije ordenom Svetog Save. Jedna ulica u Beogradu nosi ime hrabre ledi Padžet.
(KRAJ)